Kafanski putopis

Većini očaranih gledalaca televizije promaklo je da one izvanredne putopisne reportaže koje je oblikovao genijalni Entoni Burden nisu bile kuvarski, već kafanski putopisi. Životni! Jer, kako bi se među kulinarske priče udenula ona iz Helsinkija, gde je otišao s televizijskom ekipom kako bi čovečanstvu predstavio – tramvaj s ugrađenim šankom?!

Ta reportaža ostavila je snažan utisak među ovdašnjim svetom, pa se sutradan, nakon njenog prikazivanja na nekoj od naših televizija, redovan gost izvesne beogradske novinarske krčme naglas i sasvim ozbiljno zapitao zašto ne služe i meze, i da li veseli Finci imaju pretplatne karte u javnom prevozu slične onim iz našeg „busplus” sistema? Replicirali su mu izokola fundamentalisti iz redova pobornika zdravog života, ali uzalud, pa su Burdenove reportaže od tada gledane iz drukčijeg ugla, a tako su i doživljavane.

Kulturni događaj

Priče o kafanama i njihovom repertoaru nisu apologija razvrata, već potvrda istine da je obrok kod kuće „zadovoljavanje fizioloških potreba”, a večera s prijateljima u kafani s valjanom kuhinjom, s merom prohlađenim vinskim podrumom i mudro snabdevenim šankom, uz tihu muziku ili bez nje, istinski kulturni događaj.

Sve ovo se dokuči posle samo nekoliko reportaža Entonija Burdena, veselog Njujorčanina, gradskog pustolova i hedoniste, koji je raznolikost sveta oslikavao slučajnim kafanskim susretima i razgovorima sa zatečenim gostima i osobljem bez predrasuda. I hranom! S ležernošću i poštovanjem zalazio je i u ekskluzivne svetske restorane i uklete lučke krčme.

I zaista, na svim pozorišnim predstavama koje sam ikad odgledao i koncertima koje sam odslušao, a bilo ih je poprilično, manje sam pričao s drugima nego tokom jednog kafanskog druženja, više sam filozofskih, pa i životnih mudrosti (dobro de, i gluposti!) saznao u kafani nego li u nekim školama koje sam pohađao, više sam zanimljivih ljudi upoznavao i dublje zaranjao u njihove sudbine u tihom žamoru tih sastajališta nego u napetoj tišini biblioteke. Pa ipak, ta stecišta su prokazana kao da su kužna, kao Sodoma i Gomora.

Zašto ovo pišem, i zbog čega sam u priču uveo pokojnog Entonija koji već tri godine obilazi nebeske kafane? Zato što je jednom davno, skitajući Luizijanom, zabasao u zapuštenu rečnu krčmu u kojoj su mu kao zaboravljeni francuski specijalitet izvoleli prineti neku rečnu ribu pripremljenu „a la orli”. Krčma je spolja bila čatrlja, iznutra je izgledala kao fantastična likovna galerija, a do kafedžije još nije doprla vest da je hipi pokret mrtav, pa je uporno pisao dilanovske pesme i posvećivao ih gostima, a gitara koja je visila iznad šanka nije bila samo ukras.

Riba na šlepu, kod Crvenog

Riba koju su Entoni i njegov hipi domaćin pojeli hvaleći je nije se razlikovala od pohovane somovine, koja se nekad često poručivala i jela na šlepu beznadežno usidrenom na Dunavu, ispod Vodene kule. Crveni, kako se šifrovano zvao prvi šef te ploveće krčme, spremao ju je izuzetno i samo za prijatelje, jer nije imao vremena za dangubu: morao je pustolovnim pričama da obraduje svakog svog gosta (otišao je s Dorćola i sa šlepa iznenada, kao što se i pojavio: to još nerazjašnjeno samoubistvo krije mračnu tajnu koja s vremenom postaje sve veća, mada je preživelih koji ga pamte sve manje).

Pripremio sam njegovu somovinu prošle nedelje kako bih raspršio monotoniju samovanja zbog prokletstva pandemije, a rezultat je bio takav da sam nazdravio uspomeni na Crvenog i čestitao samom sebi na pamćenju koje me još drži. Zato koristim priliku da, sem ove priče, i recept podelim s predanim čitaocima.

Som u pivu

Za ovo jelo veselih dorćolskih alasa potrebno je:

• kilogram filirane somovine
• pola kilograma brašna
• pola flaše piva (0,25)
• šolja zejtina
• pola kašike začina od povrća

(Neiskusne koje zbuni „potrošnja” ulja valja podsetiti da riba mora da pliva tri puta – u vodi, ulju i vinu)

Otkošćene šnicle somovine osuše se kuhinjskom krpom, uvaljaju se u brašno i spuste u „orli masu” – priprema se od brašna umućenog s pivom do gustine smese za palačinke kojoj je dodat začin od povrća i so po ukusu – pa se bace na vrelo ulje i peku s obe strane pet minuta, dok ne dobiju zlatnožutu boju.

Zanimljivo je da ribu na isti ovakav način pripremaju i u Luizijani, samo što koriste kajenski začin: reč je, takođe, o mešavini začinskog bilja, ali joj se dodaje i sušeni čili, odnosno ljuta papričica.

Rado bih uz ovakvu somovinu preporučio mlade krompiriće, ali ne ide u ovo doba i na ovoliku skupoću.