Kome smetaju hrabri čačanski piloti

U tekstu „Osam decenija od hrabrog otpora naših pilota”, objavljenom 22. aprila u rubrici Među nama, veteran i doajen novinarstva gospodin Rodoljub Petrović je primerenim i biranim rečima odao poštu i priznanje herojskom činu naših pilota iz davne 1941. godine.

Mi, ovovremeni vazduhoplovci, dobro znamo da istorija i tradicija ne počinju niti se završavaju sa nama. Duboko poštujući veliku žrtvu čačanskih pilota, 9. maja 2015. godine, na Dan pobede nad fašizmom i 70 godina oslobođenja od okupatora, postavili smo spomen-ploču tragično preminulim vazduhoplovcima na aerodromu „Ravan” – Čačak, nekada ratnom aerodromu u Preljini.

S porukom „Da se pamti...” ispisali smo na mermernu ploču časna i slavna imena čačanskih pilota koji su život izgubili za slobodu naroda i otadžbine u Drugom svetskom ratu: Ratko D. Jovanović, major, pilot-lovac, narodni heroj, Slobodan M. Pavlović, kapetan-izviđač i Milutin R. Dostanić, major-pilot. S posebnim pijetetom upisali smo i imena tragično nastradalih pilota, članova aero-kluba „Čačak” Propadović Stake i Vukolić Miluna.

Neodređenog datuma aprila 2017. godine nepoznata lica su uništila simbolični memorijalni kompleks, a ostatke bacila na smetlište iza hangara, gde se i danas nalaze. Um normalnog čoveka ovakav neljudski, necivilizovani, vandalski, nesavesni i nemoralni čin ne može razumeti, shvatiti i prihvatiti, tim pre što se tako nešto dogodilo u Srbiji, u Šumadiji, u čačanskom kraju.

Lokalne institucije i organi nadležni i zaduženi za rešavanje ovakvih nedela, definisali su ovakav čin kao – povredu groba, a sve u skladu s pozitivnom zakonskom regulativom. Zvuči neverovatno, ali je istinito – iskusni profesionalci angažovani na ovom slučaju za protekle četiri godine nisu uspeli da pronađu, identifikuju i kazne počinioce ovog gnusnog nedela.

Objektivne istine radi, dobro je napomenuti da smo savezničkim pilotima, koji su nas bombardovali 1944. godine, a njihovi potomci i 1999. godine, sagradili velelepni „spomenik” u vidu pravog aerodroma na Galovića ravni u Pranjanima. Naša bolna istina, realnost i stvarnost jeste da ponekad previše cenimo, uvažavamo i poštujemo tuđina, ma kakav on bio, a naše ratnike, heroje i divove voljno i nevoljno, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, ne cenimo, ne poštujemo i unižavamo do granice stida i sramote, obične i ljudske.

U vazduhu ostaje da lebdi, traje, podseća, opominje i boli dežurno i jednostavno pitanje za sve ljude na ovim prostorima: „Kome smetaju hrabri čačanski piloti?” Odgovor je jednostavan, a leži u našem neznanju, zaboravu, neslozi i mržnji, duboko urezanima u genetsku šifru nesavesnih pojedinaca kojima ništa nije vredno, važno niti sveto. Naš je usud što s takvim čudnim dušama delimo ovozemaljsko vreme i životni prostor.

Boriša Mandić,
pilot-instruktor, Beograd