Siroti dinar

Dinaru, kao rđavom đaku, ništa ne vredi što je bolji i vredniji. Malo ko mu to ne priznaje. Još mu i zameraju na prkosu što obara vrednost evru, dolaru, a bogami i „švajcarcu”. Neki bi čak i da ga zamene za evro. A, Ustav, a monetarni suverenitet, a tradicija? Ma koga to još zanima. Siroti dinar, takav kakav jeste, malo ko čak i čuva – štedi. Svega dva do tri procenta od ukupne štednje je u dinarima. Ostalo je u omiljenim evrima, „švajcarcima” ili dolarima. Ali, mi zbog toga ništa nismo bliži Evropi ili Americi, niti smo draži „međunarodnoj zajednici”. Naprotiv.

Mnogi bi voleli da dinar svaki dan posrne i izgubi koji procenat vrednosti. Dokle? Što više, to bolje. Učeni ljudi tvrde da mu je donja, prihvatljiva, granica između 140 do 150 dinara za evro. Zašto ne i svih 200 dinara. Bolje da ga u startu što više obezvredimo, jer će se opet odvažiti i početi da devalvira moćne valute.

Guverner NBS, Radovan Jelašić, kao staratelj, neželjenog, a po mnogo čemu i zapuštenog deteta od malih nogu, radi to što mora. Preokupiran brigom za inflaciju mališu je prepustio ulici. Pa ko da više. Sa većom ponudom strane „love” nesrećnik se osokoli i manje ih zarezuje, ali sa oskudicom, počinje da pada. Da ne bi mnogo posrnuo, guverner iznese na tržište koji milion evra iz deviznih rezervi i spase ga većih iskušenja. To se dešava veoma retko i guverner tu činjenicu zapisuje sebi kao veliki plus u njegovom ekonomskom vaspitavanju i monetarnom stasavanju. Tako dinar čak i bez vidljivog pojasa za spasavanje – pliva.

I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec, a bogami i iz godine u godinu. 

To što se s dinarom ne može napolje i što ga niko tamo neće, malo koga zanima. Važno je da je razmenljiv (konvertibilan) kod kuće. Na kursnim listama ga u svetu nigde nema. I zašto bi? Ni njegovu milu majku Srbiju, koja malo šta čini da ga osnaži, ne žele tamo baš raširenih ruku, niti se ona mnogo trudi da poboljša svoj imidž.

Između mnogih nerazumljivih signala ona svetu šalje i jedan svima opšte razumljiv – dvocifrenu stopu inflacije. Špekuliše se sa 14 do 15 odsto do kraja ove godine. Ta informacija puno toga kazuje i o nama, našoj ekonomiji, pa i nacionalnoj valuti. Što da ne proglasimo stopostotnu inflaciju. Bar za početak. I?

Šta bismo dobili? Tome bi svakako valjalo podučiti aktuelnog guvernera, kome je, verovatno, promakla činjenica da je iz savremenih ekonomskih i monetarnih doktrina izbrisan pojam – devalvacija.

Kao da bi nam tim čarobnim štapićem izvoz, samo ne znamo čega, vrtoglavo poskočio, a obaveze prema svetu, kao i one u zemlji, pogotovo građana za zajmove kod banaka sa deviznom znakom, pale u minus. Odletele bi, naravno, u nebo.

Ovoj zemlji, dakle, nije najveća muka siroti dinar. Ona je takav kakvi smo i mi. Ni gori ni bolji. Danska, koja je u Evropskoj uniji i nije se odrekla svoje krune zbog evra, može da nam bude samo primer da problem nije u valuti, već u privrednoj snazi zemlje i umešnosti ekonomske politike da je vodi. A to nama odavno fali pa nam je dinar za sve kriv.