Plavi i crveni

Gužve i ogromni vijugavi redovi oznojenih i nervoznih ljudi pred šalterima za izdavanje pasoša. I to diljem Srbije. Pomama. Kao ono onda za ulje, za mleko, za benzin... Slika koju ako uoči neki stranac, a uočiće, kako da protumači. Jedino tako da su stanovnici ove zemlje željni putnih isprava. I uporni da ih se domognu. Televizijski kanali nas bombarduju anketama ozlojeđenih građana koji kukaju što po ceo dan i noć stoje ne bi li ih se dočepali. Stari-novi ministar Božidar Đelić ide od stanice do stanice policije i teši građane. Prate ga kamere, a on se izvinjava u ime (stare i nove) vlade. Dobićete svi, samo strpljenja, pravda se on! Zbog vrućine su službenici spori!

Doduše, po novom zakonu o putnim ispravama, koji je stupio na snagu polovinom aprila, trebalo je već tada da se krene s crvenim, a ne sa dotadašnjim plavim pasošima SRJ. Ovih dana javljaju nam se čitaoci kojima je bukvalno do prošle subote izdavan plavi pasoš, u kojem piše da važi deset godina, a u praksi će vredeti samo do Nove godine. Pitaju da li će im država o svom trošku zameniti plave pasoše crvenim. I zašto ih niko na šalterima nije upozorio da se strpe koji dan pa da dobiju nove crvene. Ovako prave dupli trošak, da izuzmemo danonoćno stajanje u redovima. Čak i oni koji su predavali zahteve do prošle subote dobijaće tokom jula i avgusta – stare, plave. Đelić je, ipak najavio mogućnost da se prolongira važenje dosadašnjih pasoša i posle 2008. na čitavu 2009. godinu, što bi mnogima bilo olakšanje, a i redovi bi bili manji. Ali, to je samo obećanje, za sada.

Niko se ne zapita, otkud odjednom tolika jagma za pasošima. Poučeni istorijskim iskustvima, mogli bismo da zaključimo, i mi i oni stranci koji vide te naše gužve, da ovaj narod žarko želi – preko granice! Ipak je pomalo čudno, jer pregrmeo je ovaj isti narod svašta u proteklim decenijama, to se planetarno zna, pa nije masovno vadio pasoše i „vatao maglu”. Bili smo na dnu lestvice država po broju izdatih pasoša po stanovniku. Masovne scene pred šalterima, naši političari sad objašnjavaju (a i hvale se) time da će posle 90 godina čekanja Srbi imati svoje pasoše, i to najmodernije na svetu. Ono što je važno, ističu, jeste da su ti pasoši evropski i da su ključni preduslov za stavljanje države na belu šengensku listu i ukidanje viza. Građane će ukupno „crvena knjižica” koštati oko 2.800 dinara. Nije skupo, tvrde, samo nek se dobije!

Zašto onda Srbi hoće pošto-poto i što pre da imaju pasoše, pa da krenu iz Srbije. Evo, konačno imamo vladu, dinar odavno nije tako čvrsto stajao prema evru, bili nam kazahstanski kik-bokseri i dobili batine, Miladin se vratio u rodnu zemlju i neće nazad preko bare, stižu novi mamografi, Džajić operisan u Vojnomedicinskoj akademiji, a ne u Francuskoj, otvara se Egzit... A frka oko pasoša je i dalje.