Ales klar (kao dan)

Nema načina da se izbegnu poređenja, pa hajde da to obavimo odmah. Dakle, Ceca – Seka, Koštunica – Tadić, Velja – Palma, onda ruski ambasador, sad nemački, Arkan onda, Arkan sad, i eto.

„Ales klar”, što reče domaćin seoske slave Dragan Marković Palma.

Dakle, Borisu Tadiću mora se priznati trud. Pa čak i da ne uspe to pomirenje koje je, kako su ga sumnjičili, „potegao” tek da bi opravdao koaliciju sa nekadašnjim Miloševićevim i Arkanovim saradnicima.

Tadićevi napori da deluje pomirljivo u ophođenju s novim koalicionim partnerima ne mogu da ostanu neprimećeni. Niti se on trudi da budu.

Previše je sličnosti između odlaska predsednika države sa tuce ambasadora na seosku slavu čoveka koji drži tri mesta u skupštini (ona tri koja ga dele od vlasti) sa Cecinim koncertom na kome je počelo ponarodnjavanje Koštunice da ih Tadić ne bi bio svestan. I bilo bi previše jednostavno da je rizikovao to poistovećivanje samo iz straha od čoveka koji je tek nedavno shvatio da se patriotizam ne sipa u traktor. Ne, Tadić je u Končarevo otišao da bi pokazao da pomirenje nije bilo samo puki izgovor.

Iz istog razloga je u Atini, gde je išao da bi ih „ubacio” u Socijalističku internacionalu, pred kamerama, za mnoge previše srdačno, grlio Miloševićevog naslednika i Miloševićevog glavnog graditelja Dačića i Mrkonjića.

Ima u tom Tadićevom ponašanju prema nekadašnjim neprijateljima – zna to i Dačić i zato dozira svoje oduševljenje u javnosti – mrva pokroviteljstva koja retko godi onima prema kojima se pokazuje.

Dakle, Tadić želi da bude čovek koji je pomirio Srbiju. Nacionalno

pomirenje, pre svega drugog, Tadića bi moglo da ga upiše u istoriju. Jer kako sada stvari stoje, moglo bi se desiti da se Srbi pre izmire nego što uđu u Evropsku uniju.

Nevolja je samo u tome što za istoriju nije dovoljno da se s grčem u stomaku presluša jedan Sekin koncert i dva Miloševićeva govora.

Mesto u istoriji Tadića čeka tek kada, da tako kažem, iščita celu DSS-ovu analizu SSP-a, sa sve Samardžićevim fusnotama, i odsluša bez gunđanja jedno Šešeljevo unakrsno ispitivanje svedoka u Hagu.

Politički dogovor demokrata, makar on bio i sa Miloševićevim socijalistima, nije dovoljan, iako je neophodan, da se Srbija izmiri.

To je i dalje samo, kao što reče novi premijer, političko pomirenje.

Da bi se pomirila nacija, ne mora se raditi ništa od onoga što se – kako vidimo – mora raditi da bi se napravila vlada. Da bi se pomirila nacija, mora se jedino i pre svega imati vizija nacije.