Kartagina mora pasti

Pročitah sa zadovoljstvom i s gnevom „Politikinu” temu nedelje „Udar na već ranjeni srpski jezik” (13. jun). Sa zadovoljstvom, jer su činjenicama desetkovani smisao i svrha Zakona o rodnoj ravnopravnosti, a s gnevom zbog potpunog ignorisanja nauke pri njegovoj izradi. Petoro neupitnih stručnjaka komentarisalo je odredbe tog zakona, ukazujući na poguban pokušaj ideologije da presuđuje u stvari čije su nastajanje i razvoj bez ikakve veze s politikom. I to kroz „ideološko učitavanje u lingvističku materiju” i „bukvalizam i mehanicističko prekrajanje sistema jezika” (Viktor Savić). Ako ovaj zakon obavezuje sve građane Srbije, a moralo bi, da li se odnosi na sve službene jezike i „odakle nekom pravo da interveniše u jezičku strukturu mađarskog, rumunskog, albanskog...” (Isidora Bjelaković)?

„Gde je feminitiv od imenice kupac? Kako ćemo imenovati žensku osobu koja obavlja posao odeljenskog starešine?” (Ana Macanović), samo su dva od brojnih pitanja na koja jezički inovatori nemaju odgovor, ali su jezik nam nasušni znali učiniti smešnim i rogobatnim izmišljenim imenicama: drvomodelarka, isporučilica, reparatorka nameštaja, jezikoznalka. Ili, konstrukcijom „građani i građanke”, koja diskriminiše srednji rod, decu. Kako se ne setiše da ih imenuju „građančići”? Možda zato što su maloletnici, nisu stasali za birače.

U brizi za „rodnu ravnopravnost” lepšeg pola, zaboravili su na nazive „diskriminišuće” po muški pol. Muškarac i dalje ostade stranka, mušterija, pristalica. E, neću na to da pristanem! Neću više da budem kukavica, izelica, prznica, bitanga, varalica, pustahija. Hoću „muško” ime! Naravno, pričam gluposti.

Tribinu jezikoznalaca u „Politici” trebalo bi mnogi da pročitaju, pogotovu oni koji su tvorili Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Ne sme se stati. Potrebno je organizovati nove tribine, javne skupove, seminare, simpozijume naših najboljih lingvista (imamo ih podosta, hvala bogu) s kojih bi najšira javnost više saznala o istoriji nastanka i zakonitostima razvoja srpskog jezika, njegovoj strukturi i duhu, kao i o budućem smeru kretanja. Jer, neuporedivo je manja šteta ako padne jedan zakon od štete koju će doneti njegova primena (uz tužakanja NVO i kazne za nepoštovanje). A „Kartagina mora pasti”, poslužiću se rečenicom iz govora rimskog senatora Marka Porcija Katona.

Bojan Cvitan,
profesor istorije u penziji