Картагина мора пасти

Прочитах са задовољством и с гневом „Политикину” тему недеље „Удар на већ рањени српски језик” (13. јун). Са задовољством, јер су чињеницама десетковани смисао и сврха Закона о родној равноправности, а с гневом због потпуног игнорисања науке при његовој изради. Петоро неупитних стручњака коментарисало је одредбе тог закона, указујући на погубан покушај идеологије да пресуђује у ствари чије су настајање и развој без икакве везе с политиком. И то кроз „идеолошко учитавање у лингвистичку материју” и „буквализам и механицистичко прекрајање система језика” (Виктор Савић). Ако овај закон обавезује све грађане Србије, а морало би, да ли се односи на све службене језике и „одакле неком право да интервенише у језичку структуру мађарског, румунског, албанског...” (Исидора Бјелаковић)?

„Где је феминитив од именице купац? Како ћемо именовати женску особу која обавља посао одељенског старешине?” (Ана Мацановић), само су два од бројних питања на која језички иноватори немају одговор, али су језик нам насушни знали учинити смешним и рогобатним измишљеним именицама: дрвомоделарка, испоручилица, репараторка намештаја, језикозналка. Или, конструкцијом „грађани и грађанке”, која дискриминише средњи род, децу. Како се не сетише да их именују „грађанчићи”? Можда зато што су малолетници, нису стасали за бираче.

У бризи за „родну равноправност” лепшег пола, заборавили су на називе „дискриминишуће” по мушки пол. Мушкарац и даље остаде странка, муштерија, присталица. Е, нећу на то да пристанем! Нећу више да будем кукавица, изелица, прзница, битанга, варалица, пустахија. Хоћу „мушко” име! Наравно, причам глупости.

Трибину језикозналаца у „Политици” требало би многи да прочитају, поготову они који су творили Закон о родној равноправности. Не сме се стати. Потребно је организовати нове трибине, јавне скупове, семинаре, симпозијуме наших најбољих лингвиста (имамо их подоста, хвала богу) с којих би најшира јавност више сазнала о историји настанка и законитостима развоја српског језика, његовој структури и духу, као и о будућем смеру кретања. Јер, неупоредиво је мања штета ако падне један закон од штете коју ће донети његова примена (уз тужакања НВО и казне за непоштовање). А „Картагина мора пасти”, послужићу се реченицом из говора римског сенатора Марка Порција Катона.

Бојан Цвитан,
професор историје у пензији