Uspomena na Tita

U prazničnim danima nove 2004. godine pažnju mi privuče vest iz TV dnevnika, da je tokom praznika veliki broj Slovenaca i drugih gostiju posetio Kuću cveća u Beogradu. Ova vest me vrati u prijatnu daleku prošlost, dane mog detinjstva, kojih se i danas rado sećam.

Bilo je to prolećnog meseca maja 1958. godine. Kao učenicu četvrtog razreda osnovne škole odredili su me za člana delegacije koja će 25. maja posetiti predsednika Tita i čestitati mu rođendan. Bila sam dete i tu vest sam primila s mnogo radosti, a i zebnje kako će to biti, kako ću se pripremiti, kako ću se ponašati.

Dani su odmicali, delegacija najboljih i najprimernijih đaka iz svih škola i nastavnika koji će ih pratiti pripremala se za put.

No, teško je ipak sreću doživeti do kraja. Tih dana povredila sam nogu. Svakog dana sam grozničavo razmišljala da li ću se oporaviti do dana polaska u Beograd. Povreda je lečena, ali niko sa sigurnošću nije mogao da kaže dokle će to trajati. Nisam smela ni da pomišljam na mogućnost neodlaska. Takva šansa se jednom ukazuje. Nastavnici u delegaciji svakog dana su se interesovali za moje zdravlje, da ukoliko ne mogu na put odrede drugog.

Sreća je opet bila na mojoj strani. Mogla sam da krenem. Za kratko vreme uspela sam da pripremim skromnu dečju odeću za dvodnevno putovanje i s crvenom pionirskom maramom oko vrata krenula sam na put.

Došao je dugo očekivani 25. maj. Po prijatnom prolećnom danu autobusom su nas odvezli do Belog dvora. Imala sam utisak da se nalazim u nekom čudesnom svetu. Bilo je učenika svih uzrasta iz cele Jugoslavije. Toliko dece i njihove lepote na jednom prostoru, delovalo je očaravajuće. Svaka delegacija je imala svoje mesto. Red je bio besprekoran.

Imala sam skoro 11 godina i bilo je to moje prvo odvajanje od roditeljskog doma. Trudila sam se da zapamtim sve kako bih svoje utiske što vernije prenela drugovima iz odeljenja i roditeljima, koji su bili vrlo ponosni na mene.

Drug Tito je prolazio pored dece i nakratko prisno razgovarao s njima. Sve je delovalo neusiljeno i veselo, baš kao što su ga razdragana deca i dočekivala, pesmom koja je zvonko odjekivala.

Pažnju su mi privukli i nepregledni stolovi s blistavo belim stolnjacima, na kojima su bile svakojake đakonije za jelo – mali sendviči nalik na kolače, šareni kolačići i mnogo toga, a za neke nisam znala ni kako ću se njima poslužiti. Na mene je to delovalo zbunjujuće. Nisam skidala pogled s divnih krupnih jarkocrvenih trešanja, koje tog proleća još nisam probala. Samo sam ih zadivljeno posmatrala.

Zatim je usledilo fotografisanje delegacija. Kao trajna uspomena ostala je slika s Drugom Titom, koja mi je uvek bila draga uspomena. Godinama je krasila kuću mojih roditelja. Iako sam odrasla i otišla, smatrala sam da joj je mesto u kući mog detinjstva.

Ne sećam se tačno kada, mislim devedesetih godina, prilikom posete roditeljima ne videh sliku na zidu. Začuđeno zapitah gde je. Tiho mi majka odgovori da je tu, ali da ju je sklonila sa zida. Šapatom, zazirući da je neko ne čuje, reče da su se vremena promenila, a i ljudi, pa je nezgodno da stoji tu, na zidu, gde će je svaki namernik videti. Mogu nešto da im naškode. Jednostavno, plašila se.

S iznenađenjem, bez reči, uzeh sliku i odnesoh kući. Možda me moja deca nisu razumela, ali me nisu pitala o tome, jer tokom njihovog školovanja sličnih događanja nije bilo.

Odmah sam stavila sliku na zid, tako da je svako ko dođe može videti. Ne, nisam to učinila zbog onih koji će dolaziti, već zato što smatram da ona mora da ima počasno mesto u mom domu. Ona je deo mene, mog života, vaspitanja i odrastanja.

Ne stidim se vremena u kojem sam stasala i onoga što sam naučila.

Mirjana Antić