Успомена на Тита

У празничним данима нове 2004. године пажњу ми привуче вест из ТВ дневника, да је током празника велики број Словенаца и других гостију посетио Кућу цвећа у Београду. Ова вест ме врати у пријатну далеку прошлост, дане мог детињства, којих се и данас радо сећам.

Било је то пролећног месеца маја 1958. године. Као ученицу четвртог разреда основне школе одредили су ме за члана делегације која ће 25. маја посетити председника Тита и честитати му рођендан. Била сам дете и ту вест сам примила с много радости, а и зебње како ће то бити, како ћу се припремити, како ћу се понашати.

Дани су одмицали, делегација најбољих и најпримернијих ђака из свих школа и наставника који ће их пратити припремала се за пут.

Но, тешко је ипак срећу доживети до краја. Тих дана повредила сам ногу. Сваког дана сам грозничаво размишљала да ли ћу се опоравити до дана поласка у Београд. Повреда је лечена, али нико са сигурношћу није могао да каже докле ће то трајати. Нисам смела ни да помишљам на могућност неодласка. Таква шанса се једном указује. Наставници у делегацији сваког дана су се интересовали за моје здравље, да уколико не могу на пут одреде другог.

Срећа је опет била на мојој страни. Могла сам да кренем. За кратко време успела сам да припремим скромну дечју одећу за дводневно путовање и с црвеном пионирском марамом око врата кренула сам на пут.

Дошао је дуго очекивани 25. мај. По пријатном пролећном дану аутобусом су нас одвезли до Белог двора. Имала сам утисак да се налазим у неком чудесном свету. Било је ученика свих узраста из целе Југославије. Толико деце и њихове лепоте на једном простору, деловало је очаравајуће. Свака делегација је имала своје место. Ред је био беспрекоран.

Имала сам скоро 11 година и било је то моје прво одвајање од родитељског дома. Трудила сам се да запамтим све како бих своје утиске што верније пренела друговима из одељења и родитељима, који су били врло поносни на мене.

Друг Тито је пролазио поред деце и накратко присно разговарао с њима. Све је деловало неусиљено и весело, баш као што су га раздрагана деца и дочекивала, песмом која је звонко одјекивала.

Пажњу су ми привукли и непрегледни столови с блиставо белим столњацима, на којима су биле свакојаке ђаконије за јело – мали сендвичи налик на колаче, шарени колачићи и много тога, а за неке нисам знала ни како ћу се њима послужити. На мене је то деловало збуњујуће. Нисам скидала поглед с дивних крупних јаркоцрвених трешања, које тог пролећа још нисам пробала. Само сам их задивљено посматрала.

Затим је уследило фотографисање делегација. Као трајна успомена остала је слика с Другом Титом, која ми је увек била драга успомена. Годинама је красила кућу мојих родитеља. Иако сам одрасла и отишла, сматрала сам да јој је место у кући мог детињства.

Не сећам се тачно када, мислим деведесетих година, приликом посете родитељима не видех слику на зиду. Зачуђено запитах где је. Тихо ми мајка одговори да је ту, али да ју је склонила са зида. Шапатом, зазирући да је неко не чује, рече да су се времена променила, а и људи, па је незгодно да стоји ту, на зиду, где ће је сваки намерник видети. Могу нешто да им нашкоде. Једноставно, плашила се.

С изненађењем, без речи, узех слику и однесох кући. Можда ме моја деца нису разумела, али ме нису питала о томе, јер током њиховог школовања сличних догађања није било.

Одмах сам ставила слику на зид, тако да је свако ко дође може видети. Не, нисам то учинила због оних који ће долазити, већ зато што сматрам да она мора да има почасно место у мом дому. Она је део мене, мог живота, васпитања и одрастања.

Не стидим се времена у којем сам стасала и онога што сам научила.

Мирјана Антић