Kad istorijske ličnosti postaju romaneskne

Pisac Aleksandar Gatalica izjavio je da se njegov novi roman „Dvadeset peti sat”, u izdanju „Službenog glasnika” ne bavi ispitivanjem istorijskih krivica ili davanjem sudova o vremenu koje je prošlo, a naročito ne ponovnim čitanjem istorije. Gatalica je u intervjuu za agenciju Tanjug rekao da roman „Dvadeset peti sat” ima samo jedan zadatak, a to je da oživi istorijsko vreme i njegove učesnike, a to nije malo.

U romanu brojne ličnosti srpske kulturne i političke emigracije nakon Drugog svetskog rata, poput Miloša Crnjanskog (1893‒1977), Stanislava Krakova (1895‒1968) ili Vladimira Velmara Jankovića (1895‒1976), dobijaju svoje dvojnike, povratnike u bezvremeni Beograd koji postoji u uporednom svetu takozvanog dvadeset petog sata.

„Reč je o napola magijskom poslu gde istorijske ličnosti postaju romaneskne i kao da dobijaju priliku da ponovo progovore. Odbrana ili priznanje krivice, romanu je svejedno, sve dok se njihove odista neobične sudbine ukrštaju u pravcu koji roman čini zahtevnijim i boljim”, naveo je Gatalica.

U ovoj novoj knjizi, pisac „Velikog rata”, „Poslednjeg argonauta” i drugih romana, polazišnu osnovu nalazi u kovid današnjici, a radnja „Dvadeset petog sata” se postepeno grana i sadržava svojstva istorijskog, ljubavnog romana, trilera ili romana fantastike.

Gatalica smatra da su žanrovska određenja odavno izgubila na značaju i da je roman postao mnogostruka forma, čitava filozofija života. „Dvadeset peti sat” ne samo da ima različite karaktere pripovedanja već često u sebe uključuje istoriju, eseje, pa i poeziju i dramu, i u tom pogledu, kaže Gatalica, nalikuje nekom delta soju literature, koji potiskuje sve druge.

„Mnogo je bitnije da li se čitalac pronalazi u romanu nego da tačno odredimo njegovu vrstu. Ovo jeste verovatno prvi srpski roman o pandemiji; roman mora da oseti damare istorijske dobi oko sebe, ali on mora da svojim korenovim sistemom povuče i minula vremena i ljude kojih odavno nema”, rekao je pisac.

U galeriji emigrantskih likova posebno mesto u „Dvadeset petom satu” uživa Crnjanski, uz često pominjanje epiteta najvećeg jugoslovenskog pisca. Gatalica je podsetio da je Crnjanski tako nazvan od svojih mentora po povratku u zemlju 1965. godine, kao mali šamar Ivi Andriću (1892‒1975) i Meši Selimoviću (1910‒1982), koji su hrabro od 1945. godine svoje sudbine vezali za socijalističku Jugoslaviju.

„U romanu je ovaj epitet kazan u donekle ironičnom vidu da bi podcrtao ogromnu razliku između Crnjanskog-čoveka i Crnjanskog-pisca. Ta rupa koja zjapi između onoga kako je Crnjanski živeo i onoga šta je ostavljao na hartiji, bila je romaneskno polazište za izgradnju njegovog lika”, naglasio je Gatalica.

Prema njegovim rečima, istoričar Miodrag Al. Purković (1907‒1976) u romanu nosi ničim nezaslužen epitet đavolovog sluge, osim činjenice da njegov romaneskni lik tako postaje plastičan i kao da odskače i odlepljuje se sa stranica na kojima je opisan rečima.

Jedan od bitnih likova romana je Beograd, dvadesetpetosatni i stvarni, a Gatalica smatra da naposletku svako mora da piše o gradu gde se rodio, odrastao i gde se formirao.

Istakavši da voli Beograd više od svih gradova sveta ( a video ih je gotovo sve najvažnije), Gatalica kaže da je srpska prestonica za njega pozornica na kojoj se prikazuju najveće pozorišne predstave života, i to već u dva kalendarska veka.