Jedna godina će brzo proći

Jedna godina će brzo proći, tešili smo se oboje. Ove reči smo sve više izgovarali sa suzama nego bez njih, kako se moj odlazak približavao. Početkom aprila, kada sam kročio na aerodrom Landvetter u Geteborgu, pred očima mi je i dalje stajala slika moje supruge u petom mesecu trudnoće, koja me je jakim zagrljajem i gomilom suza ispratila put severa Evrope. Jedna godina će brzo proći, odzvanjalo mi je još u glavi, dok sam se na aerodromu, malo iz običaja a malo i iz sujeverja, okrenuo još jednom da pogledam pravac odakle sam došao.

U zemlju potomaka starih Vikinga krećem posle sedam godina rada na Institutu, mahom u laboratoriji. Relativno dovoljno životnog i radnog iskustva da čovek vidi i shvati u kojim okolnostima i dokle dosežu, kapaciteti naučnog i ostalog razvoja kod nas. Sa druge strane, stvari su se odvijale iznenada i prilično brzo, ponuda za post-dok poziciju, boravišna i radna dozvola, stan i stipendija.

Sve ovo je obavezivalo, pa je intenzivan i naporan rad započeo ubrzo po dolasku. Kada su se vrata Instituta otvorila, preda mnom je stajao jedan novi svet, potpuno drugačiji od onog na koji sam navikao. U istraživačkom centru Univerziteta u Geteborgu bilo je ljudi iz svih krajeva sveta.

U mojoj istraživačkoj grupi bila su samo dva Švedjanina. Ostali članovi su poreklom iz Australije, Izraela, Kine, Francuske i Rusije. Redovni sastanci laboratorije podsećali su me na sastanke Saveta bezbednosti UN-a, kojima, ovog puta, niko nije predsedavao, niti imao pravo veta. U drugim laboratorijama bilo je i predstavnika Latinske Amerike, kao i drugih zemalja Azije i Evrope. Ovakva multinacionalna saradnja dovodi do neprekidne razmene naučnih ideja, iskustava, istraživačkih grupa, kao i mladih doktoranata izmedju navedenih zemalja. Uspešnost ovakve saradnje najbolje se ogleda u velikom broju publikovanih naučnih radova i odobrenih zajedničkih projekata.

Generalno, smatra se da oko 30% istraživača, u svim istraživačkim grupama, čine ljudi koji su poreklom van granica Švedske. Ovom procentu, Švedjani često pridodaju i činjenicu da skoro 40% svršenih studenata upisuje postdiplomske studije. Međutim, kažu da je to dobro ali još uvek nedovoljno. Smatraju da može i bolje. Možda su Šveđani shvatili da budućnost i prosperitet ne leži u ograničenim rezervama crnog zlata, već u neiscrpnosti naučnih ideja, obrazovanju i tehnologiji. 

Uprkos velikoj različitosti ljudi u istraživačkim grupama, one uglavnom funkcionišu dobro. Svi se sporazumevamo istim jezikom, bez ikakvih problema. Da li zbog velikog broja stranaca ili zato što su ljudi sa severa Evrope shvatili koji je jezik dominantan u svetu, na svim sastancima, konferencijama, seminarima i odbranama Doktorskih disertacija, govori se isključivo Engleski jezik. Mnogima od nas pružena je jedinstvena prilika da slušamo predavanje dobitnika Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju 2005. godine, sa mogućnošću da ne budemo učtivi i ljubazni slušaoci i postavljamo pitanja.

Istovremeno, stranim istraživačima su pružene velike mogućnosti. Od finansiranja odlaska na pojedine seminare do pristupa pojedinim fondovima za eksperimentalna istraživanja. Institut organizuje, svake druge nedelje, okupljanja stranih istraživača radi druženja i boljeg upoznavanja.

Među svim tim ljudima, naravno, da ima i „naših”. Najveći broj njih su potomci naših sunarodnika koji su, početkom sedamdesetih, krenuli na sever Evrope u potrazi za boljim životom. Takođe, tu su i oni koji su došli na „kratko”, uglavnom sa juga zemlje. Da li kod njih ostalo nesto od čuvenog visprenog i neumornog duha ljudi iz srpskog Mančestera, što ih je održalo i zadržalo u oštroj i neumoljivoj konkurenciji na Skandinavskom poluostrvu, ne znam.

Ali, znam, da su svi ovde došli na „kratko”. Neko na jednu, a neko na par godina. Verovatno su i oni znali i/ili verovali da jedna godina prođe brzo. Do sada ta „godina“ još nije prošla, još uvek su ovde. Većina od njih duže od pet godina. Na pitanje da li se vraćaju nazad, zamišljeno odgovaraju: „Još samo malo, brzo će da prođe”. Nisu umeli da mi kažu na koju godinu misle.

Redovni sastanci laboratorije se bliže kraju sa početkom godišnjih odmora. Polako i ja pakujem svoje stvari da zajedno dočekamo rođenje najlepše devojčice na svetu. Možda bih i ja pomislio da jedna godina stvarno brzo prođe sve dok, na poslednjem sastanku, pre odmora, nisam dobio ponudu da ostanem duže. Konačan odgovor i odluku sačekaće dok se ponovo ne vratim(o). Ja znam da jedna godina brzo prođe, a za više njih nisam siguran.

To me i ne plaši toliko, koliko mogućnost da se, kada sletim na aerodrom Nikola Tesla, iz navike i/ili sujeverja, ponovo okrenem i pogledam pravac odakle sam došao.