Једна година ће брзо проћи

Једна година ће брзо проћи, тешили смо се обоје. Ове речи смо све више изговарали са сузама него без њих, како се мој одлазак приближавао. Почетком априла, када сам крочио на аеродром Ландветтер у Гетеборгу, пред очима ми је и даље стајала слика моје супруге у петом месецу трудноће, која ме је јаким загрљајем и гомилом суза испратила пут севера Европе. Једна година ће брзо проћи, одзвањало ми је још у глави, док сам се на аеродрому, мало из обичаја а мало и из сујеверја, окренуо још једном да погледам правац одакле сам дошао.

У земљу потомака старих Викинга крећем после седам година рада на Институту, махом у лабораторији. Релативно довољно животног и радног искуства да човек види и схвати у којим околностима и докле досежу, капацитети научног и осталог развоја код нас. Са друге стране, ствари су се одвијале изненада и прилично брзо, понуда за пост-док позицију, боравишна и радна дозвола, стан и стипендија.

Све ово је обавезивало, па је интензиван и напоран рад започео убрзо по доласку. Када су се врата Института отворила, преда мном је стајао један нови свет, потпуно другачији од оног на који сам навикао. У истраживачком центру Универзитета у Гетеборгу било је људи из свих крајева света.

У мојој истраживачкој групи била су само два Шведјанина. Остали чланови су пореклом из Аустралије, Израела, Кине, Француске и Русије. Редовни састанци лабораторије подсећали су ме на састанке Савета безбедности УН-а, којима, овог пута, нико није председавао, нити имао право вета. У другим лабораторијама било је и представника Латинске Америке, као и других земаља Азије и Европе. Оваква мултинационална сарадња доводи до непрекидне размене научних идеја, искустава, истраживачких група, као и младих доктораната измедју наведених земаља. Успешност овакве сарадње најбоље се огледа у великом броју публикованих научних радова и одобрених заједничких пројеката.

Генерално, сматра се да око 30% истраживача, у свим истраживачким групама, чине људи који су пореклом ван граница Шведске. Овом проценту, Шведјани често придодају и чињеницу да скоро 40% свршених студената уписује постдипломске студије. Међутим, кажу да је то добро али још увек недовољно. Сматрају да може и боље. Можда су Швеђани схватили да будућност и просперитет не лежи у ограниченим резервама црног злата, већ у неисцрпности научних идеја, образовању и технологији. 

Упркос великој различитости људи у истраживачким групама, оне углавном функционишу добро. Сви се споразумевамо истим језиком, без икаквих проблема. Да ли због великог броја странаца или зато што су људи са севера Европе схватили који је језик доминантан у свету, на свим састанцима, конференцијама, семинарима и одбранама Докторских дисертација, говори се искључиво Енглески језик. Многима од нас пружена је јединствена прилика да слушамо предавање добитника Нобелове награде за медицину и физиологију 2005. године, са могућношћу да не будемо учтиви и љубазни слушаоци и постављамо питања.

Истовремено, страним истраживачима су пружене велике могућности. Од финансирања одласка на поједине семинаре до приступа појединим фондовима за експериментална истраживања. Институт организује, сваке друге недеље, окупљања страних истраживача ради дружења и бољег упознавања.

Међу свим тим људима, наравно, да има и „наших”. Највећи број њих су потомци наших сународника који су, почетком седамдесетих, кренули на север Европе у потрази за бољим животом. Такође, ту су и они који су дошли на „кратко”, углавном са југа земље. Да ли код њих остало несто од чувеног виспреног и неуморног духа људи из српског Манчестера, што их је одржало и задржало у оштрој и неумољивој конкуренцији на Скандинавском полуострву, не знам.

Али, знам, да су сви овде дошли на „кратко”. Неко на једну, а неко на пар година. Вероватно су и они знали и/или веровали да једна година прође брзо. До сада та „година“ још није прошла, још увек су овде. Већина од њих дуже од пет година. На питање да ли се враћају назад, замишљено одговарају: „Још само мало, брзо ће да прође”. Нису умели да ми кажу на коју годину мисле.

Редовни састанци лабораторије се ближе крају са почетком годишњих одмора. Полако и ја пакујем своје ствари да заједно дочекамо рођење најлепше девојчице на свету. Можда бих и ја помислио да једна година стварно брзо прође све док, на последњем састанку, пре одмора, нисам добио понуду да останем дуже. Коначан одговор и одлуку сачекаће док се поново не вратим(о). Ја знам да једна година брзо прође, а за више њих нисам сигуран.

То ме и не плаши толико, колико могућност да се, када слетим на аеродром Никола Тесла, из навике и/или сујеверја, поново окренем и погледам правац одакле сам дошао.