Воз, поново (2)

Улазим после двадест минута чекања и седам на седиште.

С леве стране седишта је утичница за слушалице, с десне стране за лаптоп, и седиште на којој седи жена која је до овог пасуса послала између двадесет и тридесет мејлова. Не говори енглески, али осмехује се интернационално. Напољу је мрак. Дан је био светао, с мало сунца, мало кише и суснежице, тако да је мрак океј...

Размишљам о оних двадесеторо људи с којима сам провео четири претходна дана. Они су други волонтери, као и ја, из Француске, Немачке, Италије, Бугарске, Украјине... Већина њих би да остану да живе у Шведској. Кажу да им је лепо. Кажу да знају да је немогуће интегрисати се. Кажу да нису задовољни својом земљом. Кажу да им се свиђа оштрина и тачност Шведске. Ја мислим да су у неком проблему који се неће ускоро решити.

Они су отишли у једном правцу, ја сам у другом. Они су заједно пили кафе, ја сам или са неким ко би се отргао од групе. Они заједно ишли у музеје, ја у музеј уђем кад ми се испречи на путу ( често). Укратко: били су толико досадни да су ми недостајали сви Швеђани на свету.

Одломак данашњих разговора:
- Нећу да идем да гледам шведску принцезу.
- Али ајде. Нећемо дуго.
- (тишина)

после два сата:
- Оћеш ли кренути са нама до замка? Нећемо дуго.

Одломак разговора са пријатељима Швеђанима:
- Ја бих да идем пешке.
- Ја бих аутобусом.
- Видимо се тамо. Немој да ме чекаш.

Проблем је у томе што сви Швеђани са којима се дружим желе да живе негде другде. Желе да побегну од истости. Желе да могу да запале цигару у својој спаваћој соби. Желе да могу да уђу у клуб без легетимисања. Желе да се попну на шанк. Желе мање колективног викенд онесвешћивање а више блискости и искрености. Желе да отворе врата која су стално затворена, да изађу напоље и коначно кажу: мој комшија је мртав.

Куда сам пошао са овим словима стварно не знам. (ала можеш да размишљаш када имаш времена.) Испоставља се да Шведску браним и од самих Швеђана, а¨Србију и од самих Срба, а нисам сигуран шта заправо браним, и чини ми се да се напади у ствари само безазлени покушаји да се прекрије нешто друго, личније. Можда је суштина у мојој егоцентричности- ако ја нападам онда то мора тако, а можда само браним могућност да будеш срећан ма где се налазио. А можда је то тако јер сам побегао.

Можда, можда, можда, гомилаћу можда као што отварам прозор иако је хладно док се не отворе све могућности. Отворен и хладан као Шведска.

И све више мислим само једно, да је срећа свуда иста, и да нам је прогласила независност, да, она нама, а не ми њој, да је била у фазону: ружан си, пали сад, док смо ми викали: не дам, не дам, недам. Велика мудросерија, зар не? Срећа је слободна, и достижна тек кад си и ти слободан. Тај закључак даје сваки козметички салон и изван круга двојке. Али стварно, ја сам то сад открио, и кад погледам огледало и шта све људи раде својим животима, буде ми жао што мудрост из Глорие не узимамо с религијском посвећеношћу.

Стварно је тешко размишљати, и огладни човек.

Да, преко мог града никада нисам видео да је писало cleaning in progress/ чишћење у току, прљав је и стоји као мртав коњ, али у њему су људи које би и Стокхолм волео да види много лепши, комшије се и даље труде да убију једни друге, и он, тај град, би могао да буде срећан, баш срећан, и то сада, баш сада.

In other news: продаје се читаво село у Француској (Кустурица каже да је то passe), мени се купује кућа, нпр. у Банату за пет хиљада евра.

Живи ми се.