Носталгија - илузија и потреба

„Да је кућа добра, и вук би је имао“ Ко је икада видео носталгичног вука?

О како боли то људско сазнање,
да се душа та моја растаче и бори,
са оним што било је и што тек стоји за ме па ме гризе, мучи, у мислима мори.

Мој доме далеки, што си грцо` мени,
у дроњцима мога равничарског краја,
сви ти моји дани безазлени,
вратите се àмо да је чежња мања!

Шта је то носталгија и зашто постоји? Да ли је то само илузија о прошлом животу и крају из ког смо потекли, људи које смо волели и мириса уз које смо одрастали? Тако природна и очекивана, обично нам задаје боли и вуче за рукав скрећући наш поглед у назад! Мноштво људских емоција и тежњи је склупчано у баш ту невидљиву носталгију, коју тако успешно скривамо, док она онако шћућурена, кутри у сненом делу насе душе!

Због те исте носталгије, изабрах да се вратим!

Спаковах кофере пуне великих нада, и храбро кренух путем Србије, заједно са својом породицом! Овде је душа уска и тескобна а тамо ме чекају пространства предивне ми домовине да се у њима распрхне.

Последњих неколико година пред повратак, подредили смо живот остварењу нашег циља: ослободили смо се свих дугова, радили вредно како би подигли плантажу лешника од неколико хектара површине и преко хиљаду садница, и с ужитком се радовали њиховом напретку. Наша скромна кућица је одисала топлотом и јаком жељом да у њој и останемо. Деца су прихватила нову школу и средину, као и језик који су одмах почела да говоре. Муж је пронашао посао а и ја недуго за њим. После остварених планова и визија у родној равници, моја породица и ја почесмо животарити.

Каква идила, помислио би неко! Али не и носталгија, која се прерушила у бригу и борбу са неким сад другим проблемима!

Одједном ми она идилична слика о том питомом крају, прерасте у оног крволочног вука из Стрмих ливада, претећи да ме прогута у мом незнању!

Толико речи критике, ниподаштавања нашег плана, неверице у нашу малу визију, не чух никад у свом животу! Зар из Шведске за мотику да се ухватим?!

"Лудост", рекли би моји мештани! Било каква новина и идеја која би се косила са навикама моје успаване паланке, није добро дошла. Не марећи пуно за људске таштине, веровали смо и даље у наш сан.

На радном месту дочека нас исто, и још мало горе. Никаква људска права, радник у сенци свога послодавца који заказује интервју у оближњем кафићу?

Радници који вреде више од мизерне плате коју добијају, а неки пак мизерни, мање од зараде које примају. Дисбаланс људских вредности хара друштвом, по оној Гундулићевој: „Ко би гори, ето је доли, а тко доли гори остаје!“

Шта сам очекивала?? Ваљда су вера у себе и подстрек ближњих и средине довољни да нас убеде у супротно и да можемо успети!?

Где ли је сада она носталгија коју овај шамар реалности претвори у сасвим неку другу стварност. Схватих да је све лепше донде док се тражи, сања, машта и наговештава, а да је истина у некој другој димензији! Требало би прошлост убијати сваким даном што се гаси, лакше би се подносио дан што траје и не би се мерио оним што више не постоји. Овако се мешају сан и јава, а живот је ваљда негде између!

Ево ме опет у туђини, туђи свет око мене, туђи људи и мириси, треба их само приволети и научити да си део и овог и оног, живети овде где си, волети оно што си!

А ја волим....чини ми се највише кад сам ван граница, ту сам да хвалим и уздижем, поносим се и причам о свим лепотама, а кад сам у њима, да грдим и критикујем, али и хвалим исто!

Пази о чему сањаш, можда ти се и оствари!