Таксиста

Мој долазак у Шведску на привремени рад од 8 месеци се десио брзо и неочекивано. Нисам имао много времена, а ни избора - морао сам да дам отказ у једној великој српској компанији, да бих прихватио позив из Стокхолма. И да питам жену, наравно.

Одлуку ми је олакшао мој добри сестрић који живи у Стокхолму.Понудио ми је да станујем код њега, док се он не ожени, или док ја не добијем отказ - шта се пре деси.

Додатно олакшање је био friend request на друштвеној мрежи, тачно један дан пре мог поласка за Шведску.

На Интернету ме пронашао човек којег сам давне 1992. године лично испратио са Београдске аутобуске станице. Путовао је за - погађате ли - управо Стокхолм, а одрасли смо у истој улици.Од тада нисмо остварили нити један контакт!

И како да човек понекад ипак не буде барем мало сујеверан?

Сам долазак у Стокхолм је протекао по савршено испланираном распореду - други добри сестрић ме сачекао на аеродрому, превезао ме до свог рођеног брата и већ ми у колима одржао прву лекцију о Шведској и Швеђанима.

Јел знаш ујко како реагује Швеђанин када се јако, јако изнервира? Када прокључа? Кад полуди?

Немам појма, кажем ја.

(Сестрић полако, одмерено подигне десну руку до висине мало изнад очију, прсти, осим палца скупљени, благо повијени, као да маше, онда је спусти лагано до колена, пазећи да не произведе никакав звук)

Е ал' сам се сад изнервирооо ...

Имао сам цео један дан да ми сестрић - домаћин покаже пут до посла и назад. Првобитна идеја је била следећа - коришћење воза, затим преседање на бус. То парче пута између станице воза и радног места могао сам да прелазим и пешке, али за почетак, ипак бус, ради лакшег сналажења.

Понедељак је освануо сунчан и релативно топао, за Шведску. Сестрићу и мени није била довољна недеља, већ смо наставили са причом од Кулина Бана и то јутро.

Било је довољно да закасним на планирани воз. А затим и на бус.

Када сам схватио да ћу први дан да касним на посао, и то у Шведској, обузела ме је гадна паника.
Налазим се на аутобуској станици, време је 8:50, следећи бус је 9.20!? Радно време је од 9:00.
Ако кренем пешке, ем што ћу да закасним, ем што ћу да се изгубим.

Такси је једино решење.

Али времена је тако мало.

Унезверено питам случајну пролазницу за Такси станицу, јер је позиција те бус станице чудна - нигде кола на видику, а камоли таксија. Кренем према упутству, али таксија ни за лека!

И онда коначно - црни мерцедес са ознакама Стокхолм такси удружења, али иде у контра смеру. Скачем, машем са обе руке као луд!

Успорава ...Прави полукружни на раскрсници... Враћа се!

Yes! Тај је мој!

Упадам, рутински питам: Do you speak english?

(Објаснили су ми сви са којима сам причао претходно- готово сви Швеђани знају енглески)

Таксиста ме гледа - врти главом:

Very little ...

Кажем име фирме, јасно и полако. Ништа.

Поновим - спелујем слова.Опет ништа.

Дакле, није мој дан, није мој месец, није моја земља! Не могу да поверујем шта ми се дешава.
И то први дан у иностранству.У магновењу схватим да не знам чак ни улицу и број, само име фирме!?

Сетим се папира у задњем џепу, на коме ми је добри сестрић написао пар напомена - број буса, пар савета.

Вадим папирић дрхтавом руком, небих ли пронашао неки детаљ који може помоћи.

Такси стоји и даље. Време пролази.

Док распакујем папирић, таксиста покушава и сам да протумачи где се налази дестинација, пратећи пажљиво детаље сестрићевог рукописа, који се откривају, један по један, како се папир одвија.

И онда, изненада - осмех.

Непознати човек проговара:

Можемо онда и на српском!

Таксиста се зове Добрица. Није ми наплатио вожњу. Срели смо се касније у оближњем ресторану. Хтео сам да платим ручак. Није ни то хтео.

Има дивне 4 ћерке и лепу жену. Ко зна Добрицу из Стокхолма - нека му каже да прочита барем ову причу.

Колико сам тада био збуњен, више се не сећам ни да ли сам се човеку захвалио.

Али ево сада - Добрице, Србине,хвала ти!