Љубав у Стокхолму

Идеју да ово пишем сам добила читајуци текст човека који је све напустио и отишао за њом у Америку..

Моја прича је слична али мене је љубав одвела у Шведску.

Никада нисам помислила да ћу отићи из Србије али љубав чини чуда и човек свашта ради због ње.
Када сам га упознала мислила сам да је он оно што чекам цео живот...Жеље су нам биле исте, а свакодневни мејлови километарски. Мислила сам да мојој срећи нема краја али крај је дошао пре самог почетка.

Оставила сам све, чак и дете да заврши основну школу још неки месец, пре него што ми се придружи и она.

Тако опијена и срећна покушавала сам да останем разумна и да мислим и на живот и будућност свог детета. Мислила сам да ће и њој бити овде боље него у Србији.

Он је већ газио пету деценију живота али је желео дете, брак, породицу. У Београду сам упознала његову породицу: оца, мајку и сестру. Ни он, ни сестра немају деце и сузе његове мајке су ме испратиле за Шведску.

Желела је унуче више од свега.Тада сам се заклела себи да ћу их учинити срећним и родити опет...

Већ друго вече је кренуло ситно пребацивање при мом прању судова, па онда плач и сузе да не одем. То се понављало више пута.Тешила сам себе да га је самоћа мало пореметила и да ће бити боље када прође мало времена ...

Мислила сам да ће он бити најсрећнији човек на свету када сазна да ће постати отац. Међутим после месец и по дана, на моју вест да ће постати отац, кренула је његова нервоза и језива рачуница.

Рачунао је и сабирао све трошкове - од бурми за венчање до креветца за бебу. Звучало је језиво на сред Шведске, где је све подређено рађању и деци...

Ту, где сам мислила да права срећа почиње, почела је туга и донела бол који још увек не престаје..
.
Волела бих да могу да пишем више о тој нерођеној беби али још увек снаге за то немам...

Сада, после три године борбе за свој и ћеркин опстанак овде, некад себе запитам да ли се борим за праву ствар...

Некад мислим да живим погрешан живот, на погрешном месту...Некад се питам да ли сам жива уопште...

Очекивала сам да ће ми он бар помоћи посао да нађем овде али он пријатеље овде нема... Сама сам ноћима слала мејлове на преко две и по хиљаде фирми за чишћење у Стокхолму и одговор добила од једне.

Још увек чистим и школујем се. Завршила сам три курса за језик до сада. Схватила сам да морам да се борим сама.

Ћерка је после основне у Србији уписала средњу али овде већ две године иде у њихов девети разред. Можда бих се и вратила али дете је изгубило две године од школе доле. Мислим да због ње овде морам да се борим.

После свега се питам како дете васпитати и научити да верује у љубав. Ја у њу више не верујем...У Србији сам због љубави оставила све, а овде сада сем голе борбе за опстанак немам ништа.

Бол у грудима некад гуши колико боли. Некад се питам да ли ћу имати снаге да преживим све ово. Да ли ћу се опет смејати, излазити, дружити са људима...

Сваки дан је налик претходном....ново преживљавање.. Страх не престаје...ово небо не греје...овде људи немају душу...овде љубав не станује...

Стокхолм је леп и стар град...хладан као и људи у њему...смех ћете овде ретко чути...Паркова за децу има пуно али деце у њима нема...Не желим да постанем као људи овде...не желим да нада умре...Све више верујем у приче своје баке, а у једну највише:"Човек је као животиња и није ни свестан шта све може издржати."

Поздрав свим људима са срцем и душом, ма где живели. Сурови критичари који никада нису под туђим небом живели молим вас овај текст заобиђите ако вам се не допада. Не стајте ми на муку и не убијајте наду да ћу једном поново волети.

Александра Јовић, Стокхолм, Шведска
 

..........................

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.