Domaća aforistika je srpski brend

Satiričar Aleksandar Baljak, jedna je od ključnih ličnosti beogradskog aforističarskog kruga, kako je primetio sociolog kulture Ratko Božović. Da je uvaženi profesor u pravu dokazuje i novi izbor Baljakovih aforizama pod nazivom „Demokratijada” koji je u izdavačkoj kući „Plato”, u ediciji „Srpski ha-ha-haiku”, priredio urednik Vladimir Jovićević Jov. U proteklih nekoliko nedelja, ova knjiga je već dva puta predstavljena pred velikim brojem zainteresovanih Beograđana.

Kako to da je aforizam baš u vreme komunizma doživeo svoj procvat, a ne u vreme demokratije?

Mnogi su mislili da će naši satiričari dolaskom demokratije, odnosno ovoga što nas je sada snašlo, ostati bez posla. I, pokazalo se, nisu bili dobri proroci. Kvalitet i oštrina satire ne zavise od ovog ili onog političkog režima već, pre svega, od snage talenta samih autora. Naravno, i od količine gluposti i ludosti u jednom društvu. Vreme komunističke diktature bilo je za aforističare i dobro i loše: nudilo im je više izazovnih, takozvanih tabu-tema, ali naporedo s tim i cenzuru i zabrane. Dežurni cenzori su „prepoznavali” jeres i u najbezazlenijim kritičkim opaskama. Činjenica da se režim plašio poneke izgovorene reči godila je sujeti satiričara i stvarala iluziju da se rečima, možda, nešto i može promeniti u društvu. Kad su nas tretirali kao „opasne pisce” zanosili smo se da smo jako važni. Napadi na sednicama političkih foruma, prozivanja u novinama, pojedine zabrane i cenzura, sve to nas je prilično iritiralo, ali i dodatno motivisalo da u pisanju satiričnih aforizama – u toj neobičnoj književnoj borilačkoj veštini – istrajemo, a da pri tom ne dotrajemo. U to vreme, više smo se izražavali metaforički, a manje direktno. Cenzura nas je, gle paradoksa, prosto terala u literaturu, gde nam je, uostalom, uvek i bilo mesto. Rezultat je poznat: dobili smo izuzetno kvalitetan satirični aforizam. Autori iz druge polovine 20. veka svojim knjigama pokazali su i dokazali da je aforizam relevantna književna forma.

 Kako se književna kritika odnosi prema aforizmu?

Prema aforizmu naši književni kritičari imaju rasistički odnos. Oni su književne vrste podelili na više i niže. Aforizam izbegavaju da pomenu čak i kad nabrajaju književne žanrove. Dogovorili su se da aforizam ne postoji. Aforizam ne pripada samo književnosti, a to se ovde, izgleda, smatra neoprostivim grehom. Prostitucijom, takoreći.

Priznanja srpskim aforističarima dolaze iz sveta, a ignorisanje je domaći specijalitet. U brojnim antologijama aforizama – objavljenim u Rusiji, Nemačkoj, Austriji, Bugarskoj, Makedoniji... – i u časopisima širom sveta, u značajnom broju zastupljeni su naši autori. Prošle godine objavljena je i antologija svetskog aforizma u Njujorku, u koju su uvrštena tri autora sa Balkana: Rastko Zakić, Aleksandar Čotrić i ja. Srpski aforizam je od poljskog preuzeo primat i već dugo u ovoj oblasti književnog stvaralaštva važimo za najbolje u Evropi. Broj posetilaca na našim književnim večerima i broj prodatih knjiga aforizama svedoče da kod nas stalno raste interesovanje za ovaj žanr.

Domaća aforistika je srpski brend. Ali, ono čime možemo najviše da se ponosimo, ono što naš duh u najboljem svetlu predstavlja – e to nikome ne nudimo, to ni sa kim ne delimo.

Da li sada postoji neki vid cenzure?

Cenzure je uvek bilo, ima je sada, i biće je dok je nas živih. Najopasniji je onaj večito budni policajac koji se u nekim glavama, izgleda, trajno nastanio.

 Da li se aforizam bolje „prima“ u društvima u kojima je jače izražena socijalna nepravda?

Pošteno je reći da je i diktatura dala svoj doprinos razvoju satire, ali njen uticaj nije bio presudan. I u drugim delovima bivše Jugoslavije bilo je mnogo zla i nepravdi, ali je aforistika cvetala samo u Srbiji i tamo gde su živeli Srbi. Razlog treba tražiti, pre svega, u mentalitetu ovog naroda, a isto tako i u našoj bogatoj književnoj tradiciji. Imali smo jednog Domanovića, pa Zmaja, Steriju, Nušića, Sremca, Kočića... i oni sada, što je prirodno, imaju svoje sledbenike. Domanovićev duh je po ko zna koji put među Srbima. Iz kratkih satiričnih priča preselio se u još kraću formu – i tako smo dobili satirični aforizam prvog reda. Vreme koje dolazi – ono koje traži kritičnost, duhovitost, brzinu i ekonomičnost – učiniće ovaj žanr još popularnijim, a možda jednoga dana i ravnopravnim s drugim književnim rodovima.

 Da li se tematsko polje interesovanja aforističara širi?

U žiži interesovanja naših aforističara nije više samo politika. Izgleda da smo se predozirali politikom, pa su naši satiričari krenuli da osvajaju nove tematske prostore.

Šta paradoks znači za aforizam?

Praksa je pokazala da je paradoks jedan od najinteligentnijih i najinteresantnijih načina da se kaže istina. Čak i poluistina, kazana kroz paradoks, zvuči kao istina i po. Naši majstori kratke forme poseduju veliku sposobnost da uoče, oblikuju i saopšte paradoks, a čitaoci vole takav iskošeni način mišljenja, duhovit, smislen govor koji se samonaoko protivi zdravom razumu.Obrt i iznenađenje aforizmu daju i lepršavost i vedrinu i uverljivost. I zato se aforističarima veruje na reč.

Šta biste izdvojili kao najveći paradoks u našem okruženju?

Najbolje je ono pitanje koja ne traži odgovor. A na ovo može da se odgovori i aforizmom: Bezbolno smo uveli demokratiju. Nismo je ni osetili. I drugim: Tužan sam jer nemam s kim da podelim radost.

 Da li junaci aforizama razumeju da su baš oni ti junaci?

Kad čitamo aforizme, smejemo smo, sve misleći da se to autor podsmeva nekom drugom. A oni retki koji se u aforizmu prepoznaju – potpuno su u pravu. Napisano se upravo na njih odnosi.

Šta je onda cilj: da se junaci prepoznaju u aforizmu ili da se svi smejemo?

Cilj je da se što više smejemo, ali da se ponekad i duboko zamislimo.

 Da li je aforističar uvek u opoziciji?

Pravi satiričar je opozicija svemu, pa i opoziciji. Ta pozicija mu omogućava da se baš svemu podsmehne, a ponajviše samom sebi. A kad se satiričar ruga samom sebi, tada je najduhovitiji i najuspešniji. Tada mu se najviše veruje. I niko nema primedbi na njegov rad.