Četvrtak, 26.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 8. 1. 2022.

Novo vreme – novi komesari

Nije nimalo pametno naći se između „hrvatske kulture i srpskoga junaštva”. Ta rečenica iz moje drame uporno i krivo interpretira se kao skriven citat Krleže. Nju sam, međutim, kupio kod svoje bake, Marije Lajb, kaže pisac Slobodan Šnajder, čiji je roman „Doba mjedi” objavljen i u Srbiji
Слободан Шнајдер (Фото Анто Магзан)

Partija, kao i domovina, znaju biti teške ljubavnice... A neutralno tlo postaje domovina jedino ako se omasti krvlju neprijatelja, čitamo u romanu Doba mjedi hrvatskog pisca Slobodana Šnajdera, objavljenog 2021. i u Srbiji u izdanju Akademske knjige. Roman se u Hrvatskoj pojavio 2015. godine, a u međuvremenu je preveden na više evropskih jezika. U inostranstvu je dobio blistave kritike, nazvan je remek-delom evropske književnosti, s punim pravom uveriće se svako ko pročita ovu obimnu knjigu koja odiše humanom porukom iako govori o Evropi razorenoj fašizmom, komunizmom i u novije vreme opet nacionalizmom.

O knjizi je dosta pisano i kod nas, a sam Šnajder u razgovoru za „Politiku” kaže da mu je važno što su pisali kritičari svih generacija: oni koji tek dolaze, poput Svetlane Savić, ali i osobe s renomeom i opusom, poput Vladislave Gordić Petković, koja je među prvima pozdravila njegov roman upravo u Politici. Inače, on sam ne vidi nikakvu bitnu razliku u recepciji „kod vas i kod nas”.

Fascinantno je koliko vaš roman „Doba mjedi” odiše humanizmom iako govori o surovom vremenu. Onima koji prate vaš rad čini se da je u njemu sublimirano sve za šta ste se zalagali?

Pisalo se o romanu da je testament. Sastavio sam doduše svoju „poslednju volju”, što je razumno kad razmeniš osmu banku u sitniš. No, što se tiče književnosti, imam još planova. Dakako, u mojoj dobi muze traže više truda, one radije idu s mlađima. Priznajmo, dakle, da je sve više znanja, a sve manje nadahnuća. Ali to ne odlučuje o visini rezultata, već jedino kako se do njega dolazi.

Vaš junak, folksdojčer iz Slavonije Georg Kempf, „dobrovoljni prisilnik” mobilisan u SS jedinice za vreme Drugog svetskog rata, odudara od klišea: ne želi da strelja taoce u Poljskoj, dezertira jer usred rata hoće da bude civil... a ni posle rata se ne uklapa u šemu da „novi čovek može pronaći sebe jedino u kolektivu”. Čini se da ni danas, iako živimo u vreme individualizma, nismo daleko odmakli od klišea da svako vreme ima svoje komesare?

Ovako ili onako, nama najpre padaju na pamet „čuvari doktrine” koja je za književnost posle rata bila propisana kao „socijalistički realizam”. Recimo, to bi imao biti jedan Radovan Zogović, koji je o Janku Poliću Kamovu napisao da je bio „malograđanin koji je podivljao od gladi”. Od gladi je Kamov umro, ali upravo zato što malograđanin nije bio. S druge strane, sam Zogović napisao je i dobrih stihova. Je li to zato što je idealistički verovao u doktrinu koju je zastupao, ili zato što nije u nju do kraja verovao, pitanje je sad. Komesari su znali biti i cinici. Tako briljantan um kao što je bio Stipe Šuvar imao je i crte cinika. Vera i sumnja znaju biti podjednako beskrajne. Baš kao i ljudska glupost. Moj otac, koji u romanu nastupa pod izmišljenim imenom Georg Kempf, imao je posle rata socrealističkih grehova, ali manje od većine kasnije mnogo poznatijih pesnika i pisaca.

Kao studenti odlazili smo u JDP da gledamo vašeg „Hrvatskog Fausta” više puta, oduševljavajući se rečenicom: „Sačuvaj me, Bože, hrvatske kulture i srpskog junaštva.” Na tom tragu je i vaš junak iz „Doba mjedi”, ali to mu nije donelo mnogo dobroga, kao uostalom ni vama?

Uistinu, nije nimalo pametno naći se između „hrvatske kulture i srpskoga junaštva”. Ta rečenica iz moje drame uporno i krivo interpretira se kao skriven citat Krleže. Nju sam, međutim, kupio kod svoje bake, Marije Lajb, jedne silne matrijarke kojoj dugujem mnogo toga, pa i sam govor dobrih štokavskih akcenata. Dakle, Marija, baka, počela je razumevati kamo ja srljam i šta je i kako je sa mnom, pa je rekla tu rečenicu kao upozorenje. Ona, međutim, nju sigurno nije izmislila. To je pučka mudrost vekovna. Da bi se balkanski ratovi uopšte mogli pokrenuti, trebalo je ukloniti takovrsnu mudrost nekom vrstom lobotomije nad kolektivitetima. Naravno, postoje istorijska zapamćenja koja imaju drugačije okamine: po njima je mržnja balkanskih plemena nadvremena, upravo mitska! No, po ovome što ja znam, ili mislim da znam, tako nečemu sklonije su naše intelektualne kvazielite. One su izrodile na stotine novih komesara. Novo vreme – novi komesari! Neki su tako sumanuto blesavi da čak veruju u ono što govore. Cinici su prema njima geniji.

U Hrvatskoj ste devedesetih važili za „lošeg Hrvata”, jedno vreme ste živeli u Nemačkoj. Kakav sada status imate u svojoj zemlji i u rodnom gradu?

Odlazeći u devedesetim bio sam i ja, doduše, u neku ruku „dobrovoljni prisilnik”, ali s druge strane, nema u tim mojim emigracijama ama baš ničeg tragičnog. Nisam odlazio s jednom plastičnom vrećicom, nisam ja bio u kolonama vukovarskih, pa onda kninskih prognanika. Naprotiv, radio sam po teatrima, imao lepe stipendije, sretao fantastične ljude i učio, učio, učio... Na hiljade mladih ljudi koji su bežali od rata sledilo je slične putanje, često s manje sreće. U jednoj kategoriji držim prvenstvo: kao najneigraniji hrvatski dramatičar svih vremena. I to je nešto. No, s druge strane, objektivnosti radi dužnost mi je reći da je država pomagala i pomaže prevode mojih knjiga na strane jezike. Od te pomoći kao pisac nemam ništa, ali izdavači imaju bolji start. Država, dakle, nije u nekom problemu s mojim knjigama. Neka vam jedna istorijska anegdota objasni zašto. Pruska je cenzura – a država i Hajnrih Hajne nisu bili u dobrim odnosima što je njemu u dalekom Parizu manje smetalo – zabranila sve knjige koje je Hajne napisao, kao i sve koje će tek napisati. No, od te komesarske zabrane bile su izuzete sve knjige deblje od 20 araka jer njih, pazi sada, niko ne čita. Milina je da su komesari tako pametni, kad već moraju postojati, jer pisci i države često nisu u ljubavnom odnosu već su u nekom sasvim drugom grču. Imati cinične komesare privilegija je i znak više kulture. No, zna biti teško s balkanskim satrapima.

A o statusu vi mene pitate? Pa zašto bi meni bilo bolje? Nije li jedan Kiš, ako se malo može uporediti s velikim, jedva izbegao lomaču, istina simboličnu? (vidi knjigu Treba li spaliti Kiša?). Na Balkanu metafore često se ukinu i skliznu u stvarnost. Nisu li nedavno Mirjanu Karanović silom izbacili s jednog protesta jer se usudila govoriti što tamo nije smela? Kod Kiša su problemi bili više formalne prirode: on se usudio pisati kako se dotad nije pisalo. I što je još gore, imao je uspeha. Iskaz glumice i teatra uopšte je izravniji. Otud i opasniji. Neka vam to objasni zašto je državi lakše s mojim knjigama nego s dramama. S Kafkinim majmunom mogu reći isto što je rekao on, obraćajući se nekoj akademiji, valjda onoj majmuna: „Niti sam zadovoljan, niti se suviše žalim.”

Niste se ustezali da u romanu „Doba mjedi” napišete kako je Georg Kempf čuo u Poljskoj od časnika da je Pavelić dobar momak, ali da u Berlinu smatraju da u ponečemu preteruje i da je našao neke svoje Jevreje koji se, međutim, zovu Srbi?

SS oficir mogao je čitati poverljive izveštaje Vrhovne komade Vermahta, kakve joj je slao jedan Glez fon Horstenau, Hitlerov general kojega je zapao Zagreb. On je imao prilike posmatrati ustaše i Pavelića iz blizine. Formulacija je njegova. Nemcima nije išao naruku haos koji je ustaški terorizam sejao po terenu. Oni su mislili da će Pavelić pacificirati taj teren koji su mu poklonili, a da bi mogli mirno eksploatisati sirovine (u to valja uračunati i ropsku radnu snagu). I dok je to sa Židovima bilo u redu, ono preko toga nije. Takođe je poglavlje u kojem SS oficir, a u kontekstu Operacije „Vajs”, izriče priznanje partizanskim bolničarkama, temeljeno na brzojavu Vrhovnoj komandi.

U romanu sam pokušao ispričati i ženski deo priče, onaj svoje majke, koja nastupa pod imenom Vera, što je u nekoj vezi s verom, komunističkom. Da su se moj otac i majka sreli prerano, bilo kad u ratu, oni bi jedno drugo morali likvidirati po načelu ko će pre. To je jedna evropska priča o podelama koje idu kroz živote, krevete, snove, do smrti i preko nje. Evropski uspeh te knjige ima svoj uzrok u toj činjenici: knjiga je Evropi čitljiva.

I tu ponovo dotičete „taj naš nerazmrsivi čvor”, večne rasprave o „našima” i „njihovim” u kojima se izgara, a drugovi Georga Kempfa čak i bukvalno izgore u jednoj od takvih rasprava, jer u prostoriji bukne požar. Ima li simboličnije slike o tome kako završavaju rasprave na Balkanu?

Jedva. Oponenti u klinču, hrvatsko-srpskom, zasukani, gorljivo brane svoje stavove, pa stvarno izgore. Događaj je ispripovedan u kupeu voza Zagreb–Beograd u osamdesetim, ja sam ga čuo kao slučajni putnik. Jedino što se nije dogodio u Sremskoj Kamenici kao u romanu, već, ako sam dobro upamtio, u Staroj Pazovi.

 

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Laza
Opet o Pavelicu kao dobrom momku.
Betty Boop
Izgleda da ce ovo biti jos jedan roman koji "pere" Nemce. Koliko god da je bila krvava Paveliceva NDH ona ne bi postojala, kao ni njeni zlocini i genocid nad Srbima, da nije dobila zeleno svetlo od starijeg brata, Nemacke. A sto se Mire Karanovic tice, vrhunska glumica koja bi trebalo da se drzi onoga sto najbolje radi, a to je da gluma.
Dragomir Olujić Oluja
... a što Vi, Betty Boop, prvo ne pričitate roman, pa onda komentarišete? Ne valja sed pričati napamet (da ne kažem nešto gore)!
Раћа
Препознао сам себе, као што је и вјероватно много других људи се препознало у овом чланку.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.