Субота, 22.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 8. 1. 2022.

Ново време – нови комесари

Није нимало паметно наћи се између „хрватске културе и српскога јунаштва”. Та реченица из моје драме упорно и криво интерпретира се као скривен цитат Крлеже. Њу сам, међутим, купио код своје баке, Марије Лајб, каже писац Слободан Шнајдер, чији је роман „Доба мједи” објављен и у Србији
Слободан Шнајдер (Фото Анто Магзан)

Партија, као и домовина, знају бити тешке љубавнице... А неутрално тло постаје домовина једино ако се омасти крвљу непријатеља, читамо у роману Доба мједи хрватског писца Слободана Шнајдера, објављеног 2021. и у Србији у издању Академске књиге. Роман се у Хрватској појавио 2015. године, а у међувремену је преведен на више европских језика. У иностранству је добио блиставе критике, назван је ремек-делом европске књижевности, с пуним правом увериће се свако ко прочита ову обимну књигу која одише хуманом поруком иако говори о Европи разореној фашизмом, комунизмом и у новије време опет национализмом.

О књизи је доста писано и код нас, а сам Шнајдер у разговору за „Политику” каже да му је важно што су писали критичари свих генерација: они који тек долазе, попут Светлане Савић, али и особе с реномеом и опусом, попут Владиславе Гордић Петковић, која је међу првима поздравила његов роман управо у Политици. Иначе, он сам не види никакву битну разлику у рецепцији „код вас и код нас”.

Фасцинантно је колико ваш роман „Доба мједи” одише хуманизмом иако говори о суровом времену. Онима који прате ваш рад чини се да је у њему сублимирано све за шта сте се залагали?

Писало се о роману да је тестамент. Саставио сам додуше своју „последњу вољу”, што је разумно кад размениш осму банку у ситниш. Но, што се тиче књижевности, имам још планова. Дакако, у мојој доби музе траже више труда, оне радије иду с млађима. Признајмо, дакле, да је све више знања, а све мање надахнућа. Али то не одлучује о висини резултата, већ једино како се до њега долази.

Ваш јунак, фолксдојчер из Славоније Георг Кемпф, „добровољни присилник” мобилисан у СС јединице за време Другог светског рата, одудара од клишеа: не жели да стреља таоце у Пољској, дезертира јер усред рата хоће да буде цивил... а ни после рата се не уклапа у шему да „нови човек може пронаћи себе једино у колективу”. Чини се да ни данас, иако живимо у време индивидуализма, нисмо далеко одмакли од клишеа да свако време има своје комесаре?

Овако или онако, нама најпре падају на памет „чувари доктрине” која је за књижевност после рата била прописана као „социјалистички реализам”. Рецимо, то би имао бити један Радован Зоговић, који је о Јанку Полићу Камову написао да је био „малограђанин који је подивљао од глади”. Од глади је Камов умро, али управо зато што малограђанин није био. С друге стране, сам Зоговић написао је и добрих стихова. Је ли то зато што је идеалистички веровао у доктрину коју је заступао, или зато што није у њу до краја веровао, питање је сад. Комесари су знали бити и циници. Тако бриљантан ум као што је био Стипе Шувар имао је и црте циника. Вера и сумња знају бити подједнако бескрајне. Баш као и људска глупост. Мој отац, који у роману наступа под измишљеним именом Георг Кемпф, имао је после рата соцреалистичких грехова, али мање од већине касније много познатијих песника и писаца.

Као студенти одлазили смо у ЈДП да гледамо вашег „Хрватског Фауста” више пута, одушевљавајући се реченицом: „Сачувај ме, Боже, хрватске културе и српског јунаштва.” На том трагу је и ваш јунак из „Доба мједи”, али то му није донело много доброга, као уосталом ни вама?

Уистину, није нимало паметно наћи се између „хрватске културе и српскога јунаштва”. Та реченица из моје драме упорно и криво интерпретира се као скривен цитат Крлеже. Њу сам, међутим, купио код своје баке, Марије Лајб, једне силне матријарке којој дугујем много тога, па и сам говор добрих штокавских акцената. Дакле, Марија, бака, почела је разумевати камо ја срљам и шта је и како је са мном, па је рекла ту реченицу као упозорење. Она, међутим, њу сигурно није измислила. То је пучка мудрост вековна. Да би се балкански ратови уопште могли покренути, требало је уклонити таковрсну мудрост неком врстом лоботомије над колективитетима. Наравно, постоје историјска запамћења која имају другачије окамине: по њима је мржња балканских племена надвремена, управо митска! Но, по овоме што ја знам, или мислим да знам, тако нечему склоније су наше интелектуалне квазиелите. Оне су изродиле на стотине нових комесара. Ново време – нови комесари! Неки су тако сумануто блесави да чак верују у оно што говоре. Циници су према њима генији.

У Хрватској сте деведесетих важили за „лошег Хрвата”, једно време сте живели у Немачкој. Какав сада статус имате у својој земљи и у родном граду?

Одлазећи у деведесетим био сам и ја, додуше, у неку руку „добровољни присилник”, али с друге стране, нема у тим мојим емиграцијама ама баш ничег трагичног. Нисам одлазио с једном пластичном врећицом, нисам ја био у колонама вуковарских, па онда книнских прогнаника. Напротив, радио сам по театрима, имао лепе стипендије, сретао фантастичне људе и учио, учио, учио... На хиљаде младих људи који су бежали од рата следило је сличне путање, често с мање среће. У једној категорији држим првенство: као најнеигранији хрватски драматичар свих времена. И то је нешто. Но, с друге стране, објективности ради дужност ми је рећи да је држава помагала и помаже преводе мојих књига на стране језике. Од те помоћи као писац немам ништа, али издавачи имају бољи старт. Држава, дакле, није у неком проблему с мојим књигама. Нека вам једна историјска анегдота објасни зашто. Пруска је цензура – а држава и Хајнрих Хајне нису били у добрим односима што је њему у далеком Паризу мање сметало – забранила све књиге које је Хајне написао, као и све које ће тек написати. Но, од те комесарске забране биле су изузете све књиге дебље од 20 арака јер њих, пази сада, нико не чита. Милина је да су комесари тако паметни, кад већ морају постојати, јер писци и државе често нису у љубавном односу већ су у неком сасвим другом грчу. Имати циничне комесаре привилегија је и знак више културе. Но, зна бити тешко с балканским сатрапима.

А о статусу ви мене питате? Па зашто би мени било боље? Није ли један Киш, ако се мало може упоредити с великим, једва избегао ломачу, истина симболичну? (види књигу Треба ли спалити Киша?). На Балкану метафоре често се укину и склизну у стварност. Нису ли недавно Мирјану Карановић силом избацили с једног протеста јер се усудила говорити што тамо није смела? Код Киша су проблеми били више формалне природе: он се усудио писати како се дотад није писало. И што је још горе, имао је успеха. Исказ глумице и театра уопште је изравнији. Отуд и опаснији. Нека вам то објасни зашто је држави лакше с мојим књигама него с драмама. С Кафкиним мајмуном могу рећи исто што је рекао он, обраћајући се некој академији, ваљда оној мајмуна: „Нити сам задовољан, нити се сувише жалим.”

Нисте се устезали да у роману „Доба мједи” напишете како је Георг Кемпф чуо у Пољској од часника да је Павелић добар момак, али да у Берлину сматрају да у понечему претерује и да је нашао неке своје Јевреје који се, међутим, зову Срби?

СС официр могао је читати поверљиве извештаје Врховне комаде Вермахта, какве јој је слао један Глез фон Хорстенау, Хитлеров генерал којега је запао Загреб. Он је имао прилике посматрати усташе и Павелића из близине. Формулација је његова. Немцима није ишао наруку хаос који је усташки тероризам сејао по терену. Они су мислили да ће Павелић пацифицирати тај терен који су му поклонили, а да би могли мирно експлоатисати сировине (у то ваља урачунати и ропску радну снагу). И док је то са Жидовима било у реду, оно преко тога није. Такође је поглавље у којем СС официр, а у контексту Операције „Вајс”, изриче признање партизанским болничаркама, темељено на брзојаву Врховној команди.

У роману сам покушао испричати и женски део приче, онај своје мајке, која наступа под именом Вера, што је у некој вези с вером, комунистичком. Да су се мој отац и мајка срели прерано, било кад у рату, они би једно друго морали ликвидирати по начелу ко ће пре. То је једна европска прича о поделама које иду кроз животе, кревете, снове, до смрти и преко ње. Европски успех те књиге има свој узрок у тој чињеници: књига је Европи читљива.

И ту поново дотичете „тај наш неразмрсиви чвор”, вечне расправе о „нашима” и „њиховим” у којима се изгара, а другови Георга Кемпфа чак и буквално изгоре у једној од таквих расправа, јер у просторији букне пожар. Има ли симболичније слике о томе како завршавају расправе на Балкану?

Једва. Опоненти у клинчу, хрватско-српском, засукани, горљиво бране своје ставове, па стварно изгоре. Догађај је исприповедан у купеу воза Загреб–Београд у осамдесетим, ја сам га чуо као случајни путник. Једино што се није догодио у Сремској Каменици као у роману, већ, ако сам добро упамтио, у Старој Пазови.

 

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Laza
Opet o Pavelicu kao dobrom momku.
Betty Boop
Izgleda da ce ovo biti jos jedan roman koji "pere" Nemce. Koliko god da je bila krvava Paveliceva NDH ona ne bi postojala, kao ni njeni zlocini i genocid nad Srbima, da nije dobila zeleno svetlo od starijeg brata, Nemacke. A sto se Mire Karanovic tice, vrhunska glumica koja bi trebalo da se drzi onoga sto najbolje radi, a to je da gluma.
Dragomir Olujić Oluja
... a što Vi, Betty Boop, prvo ne pričitate roman, pa onda komentarišete? Ne valja sed pričati napamet (da ne kažem nešto gore)!
Раћа
Препознао сам себе, као што је и вјероватно много других људи се препознало у овом чланку.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.