Uticaj vlasničke strukture kapitala na privredni rast

Reagovanje na tekst „Srbija u investicionom i platno-bilansnom vrtlogu” „Politika”, 25. 1. 2022. godine

Dileme koje za sobom povlači angažovanje stranih direktnih investicija (SDI) neretko su predmet rasprava među ekspertima – prvenstveno sa aspekta njihove opravdanosti, rizika u budućnosti po platni bilans zemlje, kao i mogućih implikacija usled izmenjene vlasničke strukture proizvodnih kapaciteta. Bilo da se strateško usmerenje ka privlačenju stranih direktnih investicija prepoznaje kao razvojna šansa ili mu se pripisuju negativne konotacije, potrebno je argumentovano, kroz prizmu empirijskih podataka sagledati dosadašnje efekte razvoja domaće ekonomije, u velikoj meri utemeljenog na kapitalnim ulaganjima iz inostranstva.

Ako se zadržimo samo u sferi poslovanja, bez zadiranja u bilo kakve izvanekonomske motive analize, činjenica je da su svi oblici privatne inicijative, bilo da potiču od domaćeg ili stranog investitora, prevashodno vođeni tržišnim ponašanjem. Zbog jasne orijentisanosti na dobit, bespredmetno je isticati ideološke i etičke razlike u njihovim poslovnim koncepcijama. Recimo, da li se može tvrditi da u zemlji samo strani kapital teži za jeftinijom radnom snagom, dok domaći poslodavac bezrezervno izdvaja za zaposlene? U tom kontekstu, može se posmatrati kao donekle arhaično insistiranje autora na davanju prioriteta isključivo domaćem kapitalu. Sa ekonomskog gledišta, uvek je opravdano ubrzati razvoj dodatnim sredstvima van obezbeđene akumulacije, pa je besmisleno utvrđivanje gornje granice ili prihvatljive mere prisutnosti SDI.

Ukoliko se zbog angažovanja eksterne komponente finansiranja postavlja pitanje održivosti postojeće investicione potrošnje, treba imati u vidu da u krajnjoj instanci, za privredni rast nije presudno poreklo finansijskih sredstava (domaća ili strana, sopstvena ili pozajmljena), već proizvodni efekti i kvalitet same investicije, tj. rentabilnost ulaganja. Naime, ukoliko je kapital efikasno usmeren, pozitivni rezultati vidljivi su na makronivou u svim segmentima (pa i u platno-bilansnoj sferi), bez obzira na činjenicu odakle potiče novac. Nasuprot tome, nenamenski utrošena sredstva, bilo da su domaća ili strana, dovode do urušavanja samog supstrata društvenog bogatstva, što direktno i indirektno (pre ili kasnije) ima negativne reperkusije na sve nivoe poslovanja.

Pre nego što se iznese bilo koja opšta kvalifikacija direktnih investicija iz inostranstva, potrebno je sagledati dinamiku i odnos stranih i investicija domaćeg sektora u okviru ukupnih bruto fiksnih ulaganja kao komponente upotrebe bruto domaćeg proizvoda. Otvorenost ka spoljnim izvorima finansiranja ni na koji način ne pretenduje da ugrozi domaću investicionu potrošnju. Naprotiv, preduzete mere fiskalne konsolidacije i mobilisanje stranih direktnih investicija omogućili su 2015. godine ulazak privrede u ciklus rasta praćen daljom ekspanzijom celokupne investicione aktivnosti – i domaće i strane.

Relativni udeo kapitalnih investicija u BDP-u uvećan je u periodu 2015–2020. za 5,5 procentnih poena usled povećanja učešća, kako stranih preduzeća (2,4 p. p.), tako i domaćeg sektora (3,1 p. p.). Za poređenje, odgovarajuće učešće SDI povećano je u istom vremenskom intervalu za samo 2,3 p. p. Iako i domaći sektor i sektor stranih preduzeća, beleže uzlazne tendencije u posmatranom periodu strana preduzeća kreiraju novostvorenu vrednost po znatno dinamičnijim stopama (međugodišnje uvećanje od 8,7 odsto naspram 1,3 odsto) premašujući u prosečnom doprinosu u rastu domaći segment od kojeg su po obimu gotovo četvorostruko manje zastupljena u investicijama i dodatoj vrednosti. Pitanje je koliki rast investicija bi domaća preduzeća uopšte imala da su izostala strana ulaganja.

Svakako, osnovna pretpostavka za održivost uzlazne privredne dinamike je njen kvalitet, a ne kvantitet. Strana preduzeća se, međutim, i na tom polju pozicioniraju daleko iznad domaćih – delotvornost kojom se upotrebljavaju proizvodni potencijali, merena koeficijentom efikasnosti investiranja, u ovom sektoru je gotovo trostruko iznad proseka ukupne ekonomije, a čak pet puta viša u odnosu na domaći deo, tako da se može reći da je po mnogim aspektima ponašanje stranih preduzeća čak više „domaćinsko” negoli ponašanje dela ekonomije u domaćem vlasništvu. Kao što se poštovanje zakona i regulativa kojima se uređuje poslovanje u nacionalnom privrednom okviru ne dovodi u pitanje, bez obzira na vlasničku strukturu kapitala, tako je i povinovanje fundamentalnim ekonomskim zakonitostima efikasnosti i rentabilnosti neminovnost ukoliko se teži održivom i dinamičnom rastu i razvoju. U tom pogledu, pokazalo se da u savremenoj tržišnoj utakmici rezidentni status nije odgovarajuća garancija uspešnosti, zbog čega ni izmena vlasničke strukture i izvora finansiranja u pravcu koji autor teksta predlaže ne može biti adekvatna mera ispravnosti preduzete razvojne politike.

Kako SDI direktno, ali i indirektno, u našoj ekonomiji dugoročno generiše više stope dodate vrednosti, nameće se logičan zaključak (uz to empirijski potkrepljen) da je neosnovana bojazan autora da se prihvatanjem ovog izvora finansiranja „srlja u ćorsokak”, a domaći sektor gura u stranu i zanemaruje. Naprotiv, ekonomska je realnost da je upravo snažna povratna sprega pozitivnih tendencija tehničko-tehnološkog progresa integrisanog u stranom kapitalu najefektnija poluga razvoja svih segmenata nacionalne ekonomije. Zapravo, ovaj zamah investicionog ciklusa, viđen od autora kao „investicioni vrtlog”, pokrenuo je akceleraciju privrednih tokova rezultirajući impozantnim podizanjem nivoa ukupne investicione aktivnosti za gotovo tri četvrtine i povećanjem obima bruto domaćeg proizvoda bezmalo za jednu četvrtinu  u periodu nakon 2015. godine.

Pored toga što su inicijalni impuls napretka i katalizator društveno-ekonomskih dešavanja, strane direktne investicije su i nepogrešiv pokazatelj tendencije privrednog razvoja. Naime, poznato je da ovaj tip investicija snažno gravitira prevashodno ka dinamičnijim ekonomijama, pa je status Srbije kao sve privlačnije investicione destinacije nedvosmislena potvrda valjanosti aktuelnog strategijskog opredeljenja. Naposletku, krajnju reč u oceni delotvornosti primenjene razvojne politike treba prepustiti relevantnim brojkama koje na nepristrasan i meritoran način iz ugla efikasnosti i rentabilnosti kvantifikuju našu ekonomsku stvarnost.

Direktor Republičkog zavoda za statistiku