Tamo gde nema pameti s jezikom se može kako se hoće

Reagovanje na tekst „O jeziku i politikantstvu”, „Politika”, 7. 2.

Da se jezici ne terorišu i da se s njima ne eksperimentiše, naši „zaštitnici-razarači” mogli su se obavestiti na svim stranama zemnoga šara: nemački jezik raširio se na Austriju i Švajcarsku, ali se još nije čulo ni za „austrijski” ni za „švajcarski” jezik; engleski se preselio u Ameriku, Kanadu, Australiju, ali se ne čuje ni za „američki”, ni za „kanadski”, ni za „australijski” jezikU nastojanju da reformišu srpsku školu, Labrisu, Incest-trauma centru, Goci, Zorani, „zaštitniku građana” (i dr.)  priključio se i Toma Tasovac: „Mali je broj ozbiljnih lingvista koji smatraju da standardni srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski nisu, u osnovi, jedan jezik, iako se oni danas standardizuju kao zasebni jezici, pod različitim imenima i u različitim sociolingvističkim sredinama. Kada, međutim, odboraši (hoće reći – članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika – D. P.) kažu da su svi ti jezici na lingvističkom planu varijante „Vukovog i vukovskog srpskog jezika”, to nije samo netačno nego i ordinarna glupost. Tako elegantno odmerena reč znalca bi uvek obavez[iv]ala, ali T. Tasovca baš i ne mora jer on još nije čuo da Vuk nije izmislio srpski jezik i nije ga mogao ni podariti „drugim narodima na izvol’te”. Niti jezici nastaju tako kao što to Tomica zamišlja.

Mnogi nesporni dokumenti, naime, potvrđuju da je srpski jezik još pre 10–12 decenija bio i jedinstven i nesporan, da je „prekrivao” najveći deo Balkanskog poluostrva (makar od srednje Bugarske do Istre i od nekog dela Panonije do Soluna). I da su ga smatrali „svojim” i pripadnici „svih nacija i svih religija” na tim prostorima. Dogodilo se, međutim, da je neka „nova pamet” u tome nešto promenila, poremetila odnose među nosiocima jezika, ali za prirodu jezika i njegovo funkcionisanje to nije moglo imati značaja: „hrvatski jezik” najavio se 1894. na osnovu jezika Vuka i Daničića („hrvatski s Vukovim brkovima”), „makedonski” je od srpskog odvojen (političkim nasiljem) 2. avg. 1944, „bosanski” je proglašen 27. sept. 1993,  „crnogorski” 21. maja 2006. Ako svi ti „jezici”, s vrlo preciznim datumima nastanka, neće da budu varijante jezika iz kojeg se izdvajaju i „hoće da su samostalni”, onda oni koji u tome učestvuju i koji to „traže” obično mogu i ne znati za šta se zalažu: jezik može promeniti ime i ništa mimo toga. Zato se, u normalnom svetu i pri zdravoj pameti, u takve poslove niko ne upušta pa su iz tih besposlica isključena i nova „kumstva i krštenja” (jer uz ta „zvanja” obično ide i babica, a ona donosi i pelene jer takve jezike dugo može pratiti nekakvo čudno – žutilo).

Da se jezici ne terorišu i da se s njima ne eksperimentiše, naši „zaštitnici–razarači” mogli su se obavestiti na svim stranama zemnoga šara: nemački jezik raširio se na Austriju i Švajcarsku, ali se još nije čulo ni za „austrijski” ni za „švajcarski” jezik; engleski se preselio u Ameriku, Kanadu, Australiju, ali se ne čuje ni za „američki”, ni za „kanadski”, ni za „australijski” jezik, po Latinskoj Americi prosuli se španski i portugalski jezik, ali još nema ni „meksičkoga” ni „brazilskog” jezika; priču o „policentričnim jezicima” lepo može podupreti i arapski budući da njegova „22 centra” otvaraju mogućnost za uspostavljanje isto toliko „jezika” (i valja pretpostaviti da će se naši „Bošnjaci” i za to založiti), posebno je zanimljiv za ovu našu priču kineski jezik: za njega se kaže da ima 240 dijalekata i među njima makar stotinu kandidata „za neke nove policentrične jezike”, ali se pokazuje da su Kinezi neki čudan svet jer im je dovoljan jedan standardni, mandarinski, kineski jezik.

U normalnom svetu, dakle, normalno je odnositi se prema jeziku normalno, ali kada su u pitanju Hrvati, „Bošnjaci“” i Crnogorci, pokazuje se da je normalno biti — frustriran: oni hoće „svoje ime za svoj jezik”, a ne shvataju da je taj jezik od njih beskrajno stariji i utemeljeniji i da će ga svojim imenom pre uprljati i osramotiti nego što bi ga mogli „odlikovati”; jezik poštuju oni koji mu služe, a oni koji veruju da bi ga mogli okovati i svesti na mere sopstvene sužene svesti mogu ga jedino ružiti.

Nevolja je srpskog jezika u tome što su se za njega proglasili „nadležnim” i oni koji su „čuli da nešto takvo postoji” i „shvatili” da i oni mogu biti ovlašćeni da mu „izdaju naloge i određuju zadatke”, tj. da ga terorišu i čereče. I da to čine po svim linijama njegove realizacije, a najtemeljitije tamo gde bi morao biti najzaštićeniji –u školstvu: država je Zavod za udžbenike, kao najznačajniju instituciju za negovanje i jezika i nacionalne pameti, svela na rang ulične pijace, a Ministarstvo prosvete izručilo stranim pljačkašima sve ono po čemu se srpsko školstvo raspoznavalo pre nego što je opustošeno: školske programe uređuju specijalci za rodnu ravnopravnost, zaštitnici građana, majstori za upravljanje alatima i resursima, NVO, politikanti i slični „ordinarni mudraci” i sveznalice.

Pod njihovim terorom, i uz opštu državnu nebrigu, ni srpski jezik ni srpsko školstvo nemaju se čemu nadati.

Profesor univerziteta u penziji