Aplauz u Teheranu

GOVOR MINISTRA VUKA JEREMIĆA NA KONFERENCIJI U TEHERANU bio je pozdravljen snažnim aplauzom, prenele su (naše) agencije. Konferencija je bila ministarski sastanak Pokreta nesvrstanih. Odavno nismo pročitali da se neko od naših visokih zvaničnika obratio skupu ove međunarodne organizacije, od koje više zemalja-članica imaju samo Ujedinjene nacije. Vest je zato bila koliko zanimljiva i važna, toliko, za one koji duže pamte, i nostalgična. Podsetila nas je na dane kada smo, kao SFRJ, baš zahvaljujući ulozi u Pokretu nesvrstanih, bili diplomatska velesila, sa uticajem i snagom koji su daleko prevazilazili našu objektivnu moć.

Ovo je, u stvari, bilo i naše prvo važno pojavljivanje od 1992, kada je, zbog rata u Bosni i percepcije uloge u njemu, Beograd diskretno izopšten iz organizacije u kojoj je tri decenije imao vodeću ulogu. Uostalom, samo tri godine pre toga Beograd je po drugi put bio domaćin Samita nesvrstanih. Ali te nesrećne devedesete poništile su još mnogo toga iz naše istorije...

Da nije bilo govora našeg ministra, možda u našim medijima ne bi ni bilo vesti da se u Teheranu prošle nedelje održavao sastanak nesvrstanih. A da je i objavljena, moglo se s razlogom postaviti pitanje: zar taj pokret još postoji i čemu – ili kome – služi? Nije li, okončanjem hladnog rata, izgubio smisao postojanja kao asocijacije neutralnih između dve velike sile i dva ideološka bloka? Nesvrstanost je bila definisana u odnosu na SAD i Sovjetski Savez – kao srednja pozicija koja se u bipolarnom svetu bori za određene principe i vrednosti u međunarodnoj politici. Kako i, uostalom, zašto danas biti „nesvrstan” u svetu samo jedne sile?

Kad su se ne svojom voljom našli na margini svetske političke pozornice, nesvrstani su, učinilo se, bili osuđeni na lagano nestajanje, kao faktor koji je ispunio neke od svojih velikih ciljeva: dekolonizaciju, pre svega. Novi svetski poredak je u međuvremenu došao sam, ali to nije bio onaj za koji su se nesvrstani zalagali. Ostale su, istina, Ujedinjene nacije, ali sa donekle drugačijim mestom i ulogom, a u unipolarnom svetu po potrebi zaobilažene.

ZAČUDO, NESVRSTANI POKRET JE OPSTAO – sa njegove govornice u Teheranu emitovane su poruke o njegovoj novoj važnosti u današnjem, globalizovanom, svetu. Možda i zato što su neke stare teme – poput poštovanja nacionalne nezavisnosti, suvereniteta i integriteta, nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja, jednakosti u međunarodnim poslovima, multilateralizma – dobile novu aktuelnost.

Tek, ministarska konferencija u Teheranu – najviši forum nesvrstanih između dva samita (prethodni je održan 2006. u Havani, sledeći, 15. po redu, biće u egipatskom Šarm al Šeiku, dogodine) – okupila je ministre i delegacije više od 120 zemalja i međunarodnih organizacija. Pokret inače sada ima 118 punopravnih članica i 22 posmatrača. Neke od starih članica su napustile društvo (Malta i Kipar su 2004. istupili zato što su se „svrstali” ušavši u EU), dok su nekadašnje sovjetske republike Belorusija i Uzbekistan u nesvrstano društvo ušle.

Iz nekadašnje SFRJ, Hrvatska je među prvima zatražila i dobila status posmatrača. Isto su učinile i BiH i Makedonija, a prošle nedelje pridružila im se i Crna Gora.

OD OSNIVAČA DO POSMATRAČA BEOGRAD je prešao dug put. Posmatrački status smo zatražili i dobili 2001, na jednom sastanku Koordinacionog biroa. „SRJ, kao zemlja u tranziciji, ima slične razvojne interese i aspiracije kao i većina članica pokreta”, rekao je tada, zahvaljujući na prijemu, ondašnji ministar spoljni Goran Svilanović.

Valja se podsetiti da su nesvrstani u našim političkim ešalonima pominjani i tokom debata o tome kako izaći iz režima zapadnih sankcija, ali ne treba zaboraviti da je režim Slobodana Miloševića uživao malo simpatija, bar među vodećim zemljama pokreta. Tvrdilo se doduše da „imamo prijatelje”, ali oni koji to jesu bili, nisu mogli mnogo da pomognu.

Posle 5. oktobra, uprkos „posmatračkom” aktiviranju, za nesvrstani pokret nismo baš naročito zainteresovani, jer su „evroatlantske integracije” glavni spoljnopolitički prioritet. Tek nedavno, pre skorašnjeg izbornog raspleta, desni spektar političke scene zagovara alternative putu na Zapad – okretanje Rusiji, veće oslanjanje na Kinu ili bar vodeće zemlje nesvrstanih kao što je Indija.

Između ovih krajnosti, najčešće je, na našu štetu, zanemarivan realan pristup nesvrstanima, kao grupaciji zemalja u razvoju, velikoj banci glasova u Ujedinjenim nacijama, i nezanemarljivom tržištu na koje se, uz još preostale simpatije i razumevanje za nas, moglo lakše izvoziti nego na Zapad.

Odlazak Vuka Jeremića na konferenciju u Teheranu zato je po svoj prilici pragmatična korekcija i neka vrsta strateškog uravnotežavanja. Put ka EU pri tom ostaje vrhunski prioritet, ali zašto ne iskoristiti i priliku za afirmaciju svojih stavova i pred još jednim širokim auditorijumom. Zašto ne podsetiti i na ulogu Tita – čije ime iz ne baš sasvim opravdanih razloga izaziva mnogo više poštovanja u inostranstvu nego ovde.

Najveći broj nesvrstanih nije priznao nezavisnost Kosova i od ovog „bloka” očekujemo da nas podrži u zahtevu da čin njegovog otcepljenja prođe kroz međunarodno-pravnu proveru. Ali u tom procesu postoji i delikatni rizik sukoba sa važnim evropskim prijateljima i budućim partnerima, pa zato još jednom treba dobro izvagati da li ćemo u tom naumu više dobiti ili izgubiti.