Ponedeljak, 27.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: FRANK BUIS, pisac

Današnji čovek gleda, ali ne vidi

Moja pobuna i moja patnja, kao pojedinca, zahvaljujući tome što sam romanopisac, može da dovede do kolektivne katarze i kolektivne pobune
Франк Буис (Фото: Француски институт)

Nagrađivani francuski pisac Frank Buis (1965) gost je tradicionalne manifestacije „Molijerovi dani” Francuskog instituta u Srbiji, u Beogradu, kao i svog srpskog izdavača „Vaganara”, koji je objavio njegov roman „Nijedne žene sin” u sjajnom prevodu Jovane Ilić. Ova neverovatna i filmična pripovest doslovno fizički obuhvata čitaoca, sva njegova čula uvlači u siže koji niže patnje jedne nedužne devojke. Otac je prodaje bogatom nasilniku kako bi prehranio porodicu, dok je za nju jedini izlaz iz nezamislivih patnji mogućnost da ih zapiše iako je neuka, da ostavi trag koji će neko naći kao nadu u spasenje...

Zanimljivo je da je Buis godinama radio kao profesor biologije u Limožu, a kada se posvetio pisanju i prvi roman objavio 2004. godine, počeo je da dobija nagrade. Roman „Nijedne žene sin” (iz 2019.) proslavio ga je u Francuskoj, odmah je preveden na više stranih jezika. Ovenčan je priznanjima „Babelio”, nagradom čitateljki časopisa „El”, nagradom knjižara i priznanjem „Audiolib”. Za naredni roman „Gutači vetra” dobio je nagradu „Žan Žiono”. Buis trenutno piše novi roman, ima novu knjigu za mlade koja će izaći na jesen, a adaptira tri svoja romana za stripove.

Vaš roman „Nijedne žene sin” napisan, u tradiciji velikih književnih dela iz 19. veka istražuje smisao ljudske patnje, ali iskazuje i veliko poverenje u reč. Ima li ta patnja smisao, osim da bude zapisana i upamćena?

Važan je način na koji će biti zabeležena. Ljudska patnja izražena je ne samo rečima već svim sredstvima umetnosti. Umetnost može sve da sublimira, tipičan primer za to je grčka tragedija. Umetnost nam omogućava da vidimo do koje granice ljudsko biće može da izdrži patnje i na koji način to može da bude izraženo. Reči ne pružaju sam smisao patnji, ali služe tome da daju izraz onima koji pate, da im omoguće da iskažu bol. A zapravo čitava ljudska drama je u tome kako se uopšte dolazi to toga da se takva tuga doživi. Tako su na primer ljudi koji su se vratili iz koncentracionih logora mogli da pišu. Umetnost je upravo ono što nam omogućava da istrpimo bol, da razumemo sebe i da se prepoznamo kroz univerzalni jezik.

Ovaj roman različit je od vaše prethodne knjige, ali i od one koja je usledila posle. Kako je u vama nastala ova priča o teškom životu jedne žene?

Nisam imao nikakvu zamisao da je napišem, kod mene to uvek funkcioniše tako što me ophrva neko osećanje iz detinjstva, koje me zatim natera da zabeležim tu prvu rečenicu i da započnem priču. Dogodilo se to tako što sam se vratio u svoj rodni kraj na selo, gde se nalazi jedan manastir u šumi i gde sam osetio potrebu da zabeležim tu prvu rečenicu romana: „Zovem se Roz, tako mi je ime.” Nije me podstakla samo slika starog manastira već i mirisi koji su me zapahnuli u trenutku kada sam se vratio u svoj rodni kraj, pa i romani koje sam prethodno napisao. Svaki od njih obeležen je jednim godišnjim dobom. „Nijedne žene sin” prožet je prolećem. U odnosu na naslov romana, i ja sam sin jedne žene i mene je žena rodila. Tako da se moja stara, iskonska duša prosto pridružila ovoj sadašnjoj koja u meni živi u ovom trenutku.

Vaši junaci pate, ali se i bune. Šta je čoveku prirođenije, trpljenje ili pobuna?

Trpljenje, zbog toga što pobuna zahteva udruživanje, teško je pobuniti se sam. Patnja je ta koja čoveka dovodi do umetničkog izraza, patimo sami, a bunimo se u grupi. Ja kao romanopisac imam tu moć da učinim da se čitav svet pobuni. Zapravo moja pobuna i moja patnja, kao pojedinca, zahvaljujući tome što sam romanopisac, može da dovede do kolektivne katarze i kolektivne pobune. Ako nemamo recimo smisao za patnju ili čak ne bih upotrebio termin „patnja” nego možda pre izraz za neke stvari iz prošlosti koje nismo razrešili, dakle, ako nema te drame, onda se ne piše, ne slika, ne vaja ili se ne komponuje muzika. A onda, kao što je rekao jedan filozof, ako nemamo to, onda pričamo samo neke beznačajne lične stvari. A to je potpuna antiteza umetnosti.

(Foto lična arhiva)

Da li je prošlo vreme velikih pobuna i revolucija, vreme velikih ideja?

O tome sam pisao za jedan mesečnik sa kojim sarađujem. Današnji čovek gleda, ali ne vidi. U svojoj dosadi fotografiše jelo u sopstvenom tanjiru i to postavlja na društvene mreže. Ne komunicira stvarno. Mi zapravo živimo u nekoj vremenskoj pukotini, ljudima nedostaje kultura, možda sve to dolazi iz puke lenjosti. Uvek ćete naići na nekog ko će odobravati sve što kažete, ko će vam svaki čas govoriti da ste u pravu, bez oponiranja. U Francuskoj je postojala institucija bistroa, pretpostavljam da nešto slično imate i u Srbiji. U tim bistroima mogli ste da naiđete na ljude kako sede u grupama, po trojica ili četvorica, kako raspravljaju na različite teme, a povodom kojih nemaju identično mišljenje. Oni su se sukobljavali, debatovali, dolazili su do raznih zaključaka, a danas se okupljaju uglavnom istomišljenici i to ne u bistroima, nego na društvenim mrežama. Svako od njih smatra da je u pravu, i to potpiruje mržnju među odvojenim grupama, koje kreiraju i teorije zavere. Kada počnemo da govorimo o zaverama, nestaju pomisli na velike ideale. Ideal je nešto što je univerzalno ljudsko, čoveku svojstveno. To je težnja ka slobodi, a ovo što sam prethodno spomenuo jeste antiteza slobode i umetnosti. Ako se zatvorimo u krug ljudi koji misle isto kao mi, koji su obučeni kao mi, koji jedu kao mi, tu nema slobode, nema ideala.

Vaši romani upravo postavljaju to veliko pitanje slobode, koja je za junake posebno izražena u kontaku sa prirodom. Da li je oslobođenje u povratku prirodi?

Ako je ta veza izgubljena, da. Kad se nađem u prirodi osećam kako me ona prevazilazi, ali se osećam i jednakim sa svime što me okružuje. U prirodi se osećam kao svoj na svome, potpuno ispunjeno. Šekspir je rekao da smo svi mi priroda. Dolazim iz sveta seljaka, neki od njih još uvek su živi i zovem ih „poslednjim Mohikancima”. Još uvek su neodvojivi deo te prirode, poštuju svoje okruženje, ali i jedni drugima ukazuju poverenje. Svako od njih ima potrebu za onim drugim. Samo moje pisanje na neki način je telesno, fizičko, u smislu da nikada ne pišem na kompjuteru već rukom.

Koje je poreklo zla u vašim pripovestima?

To zlo je vezano za muški princip. Dok razmišljam o zlu, mislim i o razlikama između muškaraca i žena. Muškarci su uglavnom uzročnici svih sukoba i ratova, a žene nose nešto lepo i samom sposobnošću rađanja. Muškarci kriju bes koji se ispoljava kroz ratove, ili kroz umetnost. Nije čudo što su prve pećinske crteže stvorili muškarci.

Mislite li u slikama ili osećate muziku reči?

Sve to je pomešano i ja se nalazim u središtu. Ako kao romanopisac ne prihvatite da vas zaposednu junaci o kojima pišete, onda nema potrebe za pisanjem. Pravim terminološku razliku između toga šta znači nositi jednu knjigu i stvoriti je. Nosim svoje knjige sa sobom. Naravno da pisci mogu da budu samo posmatrači, ali onda samo stvaraju svoja dela, ne nose ih u sebi. Umetnik mora da bude angažovan u realnosti koju opisuje, a ne u onoj koja se oko njega zbiva. Van Gogove boje njegova su realnost. Suština umetnosti je upravo taj raskorak između umetnikove istine i stvarnosti.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokic
Pobedila je "Metodologija potvrđivanja" teologa/stručnjaka/političara ističu se samo oni primeri koji potvrđuju njihovo mišljenje; oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbaciju, prigovori se ignorišu, zataškavaju, spreči je svaka kritička rasprava – anomija! Poražena je "metodom opovrgavanja" (prirodnih nauka), gde se - svoje mišljenje - podvrgava najstrožim proverama; izlaže se najoštrijim kritikama (do tačke opovrgavanja), a to vodi uspešnosti i preživljavanju.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.