Podela koje nema

Slučaj Karadžić ponovo je otvorio pitanje o podeljenosti Srbije. Oko čega je Srbija zapravo podeljena? Bilo bi tužno da je podeljena oko pitanja da li treba ili ne pružiti podršku nekome ko je optužen za zločine protiv čovečnosti. Ne verujem da u bilo kom narodu može postojati podela oko takvog pitanja. Naravno, mogu postajati pojedinci ili grupe koje iz različitih razloga opravdavaju, pa čak podstiču ili čine zločine, moguće je čak i da čitav narod usled straha ili moralne otupelosti zatvara oči pred zločinima, ali da narod ili deo civilizovanog naroda podržava ili opravdava zločin to naprosto nije moguće.

Nije potreban nikakav sud da ustanovi da je zločin počinjen. O tome postoje precizni podaci. Gotovo 50.000 civila pogubljeno je u BiH, a jedini razlog njihovog stradalništva bio je što su druge nacionalnosti u odnosu na krvnike. Jedan od gospodara tog pokolja po svojoj funkciji bio je i Radovan Karadžić. To su činjenice, sve ostalo su interpretacije.

Prema jednoj interpretaciji, Karadžić je srpski heroj. Moguće, ali niko Radovana ne tereti što je srpski heroj već zbog toga što je jedan od onih koji nije ništa učinio da se izbegne sistematsko uništavanje civila.

Prema drugoj interpretaciji, deca su se igrala vatrom, kuća se upalila, a sada samo naš Radovan strada. Drugim rečima, na osnovu selektivno izabranih primera, tvrdi se da je haški tribunal pristrastan na štetu Srba. Možda, no, da li činjenica da su mnogi do sada izbegli odgovornost znači da je Radovan nevin?

Ima onih koji tvrde da su sveštenici međunarodnog poretka, kao i sam poredak – a sud je njegov deo – nepravedni. Tačno, nema idealno pravednog poretka. No, da li to znači da su svi protivnici poretka neimari boljeg i pravednijeg sveta? Tvrdim da nisu, a posebno ne ukoliko su spremni da opravdavaju i podržavaju nekoga za koga se sumnja da je odgovoran za zločine protiv čovečnosti.

Gotovo da je stvoren konsenzus oko interpretacije prema kojoj Srbija nije nagrađena za saradnju sa međunarodnim sudom. Mnogi čak veruju da je zbog toga pogrešno što je Radovan predat sudu. Možda, ali malo verovatno. Svako zna kako se oseća i šta misli o onome ko mu s neizvesnim rokom i ishodom vraća deo po deo duga. Međunarodna pravda je dug koji svako ko želi da bude poštovan mora da vrati ili da plati. A na onog ko celokupan dug nije vratio, a pri tom još očekuje da bude nagrađen za deo koji jeste, u svakom, pa i u globalnom selu, samo retki gledaju sa simpatijama. Protivljenja izručenju predstavljaju zato duboko antidržavnu aktivnost.

Najzad, suđenje Karadžiću se shvata kao suđenje RS. To je isto kao kada bi neko suđenje Džajiću okarakterisao kao suđenje Zvezdi. Niti je Džajić Zvezda, niti je Radovan RS. Mnogi koji su činili isto ili slično što i Džajić su se izvukli, pa opet niko zbog toga ne osporava suđenje Džaji koje vodi nacionalni sud, niti mu, s druge strane, iko osporava sve ono što je uradio za Zvezdu.

Može se raspravljati o tome da li je Radovan srpski heroj ili ne, da li je sud pod političkim uticajem ili nije, da li je poredak čiji je tribunal sastavni deo pravedan, da li bi nacionalni sudovi bili manje ili više pristrastni u odnosu na međunarodni sud, da li je Srbija dovoljno nagrađena za saradnju sa tribunalom itd. O svakom od tih pitanja Srbija je u različitoj meri podeljena i dobro je što je tako. Ali Srbija nije podeljena, a nadajmo se neće ni biti, oko pitanja da li se onima za koje postoji osnovana sumnja da su počinili dela protiv čovečnosti treba suditi ili ne. Ako takva podela postoji ona je među političkim strankama i analitičarima. Miting podrške Radovanu Karadžiću, suprotno očekivanju organizatora, pokazao je da u narodu takve podele nema.

Mogu sada analitičari da porede taj miting s drugim političkim skupovima, mogu lideri stranaka da nameću temu da li je prvo policija udarila na grupu građana ili ovi na njih. Sve su to interpretacije događaja. Ostaje činjenica da su neke stranke stale u odbranu čoveka optuženog za najteže zločine. Ta činjenica je još tužnija, jer se opravdava geslom odbrane demokratije, pravde, čovekoljublja i vere. Moguće je da se na taj način želela steći određena politička prednost, ali, kako kaže stara poslovica, nije greh izgubiti na kocki, greh je kada se pokušava vratiti izgubljeno.

Sociolog, docent na 
Filozofskom fakultetu u Beogradu