Poslednja kraljevska svadba u Beogradu

Iako su državnici i teoretičari stasali pod uticajem ideologije liberalizma ukazivali da kraljevski brak predstavlja akt porodičnog života, u 20. veku politički značaj tog čina i dalje je bio nesumnjiv. Kraljeva ženidba činila je sastavni deo jugoslovenske spoljne politike. Budući da se kao članica Male antante Kraljevina SHS borila zajedno s Rumunijom i Čehoslovačkom za očuvanje mira i teritorijalnog poretka stvorenog nakon Prvog svetskog rata, izbor kralja Aleksandra I Karađorđevića (1888–1934) bio je da se oženi rumunskom princezom Marijom (1900–1961).

Pre rata postojali su drugačiji planovi za njegovu ženidbu. Uživao je naklonost Rusije i cara Nikolaja II lično, koji je izjavljivao da ga smatra za „svog rođenog sina” i da je spreman da ga prihvati za zeta. Tokom rata, međutim, careva ćerka Olga je zajedno sa porodicom stradala u boljševičkom teroru, a Aleksandar je hrabro vodio svoju vojsku do pobede. Srpstvo je bilo „konačno ujedinjeno”, a tridesetogodišnji regent još nije imao suprugu. Beogradska štampa je njegove odlaske u zapadne zemlje često tumačila kao potragu za nevestom, ali je jugoslovenski vladar ipak postao zet rumunskog monarha.

Rumunska vladarska kuća bila je u rodbinskim vezama s dvorovima Engleske, Nemačke, Rusije, Portugalije, Španije... Oženiti se pripadnicom ovakvog kraljevskog doma predstavljalo je priliku za afirmaciju srpske narodne dinastije. Rumunski kralj Ferdinand Hoencolern-Zigmaringen (1865–1927) bio je oženjen engleskom princezom Marijom (1875–1938), s kojom je imao tri ćerke i tri sina. Budući jugoslovenski kralj, u ratu proslavljen, bio je „odlična partija” za rumunske princeze, a „provodadžisanje” je započelo u isto vreme kad je na mirovnoj konferenciji u Parizu spor oko prava na Banat išao ka vrhuncu.

Stojanu Protiću, predsedniku vlade novoformirane države, nagoveštaj o mogućem venčanju stigao je u pismu od 6. januara 1919, koje mu je uputio otpravnik poslova Poslanstva u Bukureštu Đorđe Nastasijević. Diplomata je obaveštavao da su poslednjih dana 1918. maršal dvora, a zatim i supruga načelnika štaba rumunske vojske, koja je bila lična kraljičina prijateljica, poveli s njim razgovor o ženidbi regenta Aleksandra jednom od princeza. Sve se odvijalo u najboljem redu, ali čim se u Bukureštu saznalo da je Torontal s Pančevom pripao Kraljevini SHS, počeli su da izbegavaju razgovor o ženidbi. Nastasijević je, međutim, smatrao da će pitanje uspostavljanja dinastičke veze samo za neko vreme da se odloži, dok Rumuni „prebole Torontal”, a to će „vrlo brzo doći, jer ovde sve olako uzimaju”. Vremenom se, zaista, atmosfera umirila i rumunski zvaničnici su ponovo ukazivali na potrebu prijateljstva dve države. U toku leta 1921. došlo je do dogovora da za Božić regent dođe u Rumuniju u privatnu posetu.

Na treći dan Božića, 9. januara 1922, u kraljevskom dvorcu u Sinaji, Aleksandar se verio Marijom, a specijalni izveštač „Politike” Andra Milosavljević ugledao je potom automobil kojim je upravljao kralj, „a pokraj njega sedela je njegova verenica, princeza Marija. Na kraljevom licu video se srećan osmejak”. Vest o veridbi proletela je kroz Beograd, koji je vrlo brzo dobio „veseo i svečan izgled”.

Nakon oslobođenja, svadba kralja Aleksandra je bila prvi narodni praznik. Beograd je „žurio da izleči svoje ratne rane” i da se dostojno pripremi za veliki događaj, u čemu je značajnu ulogu imao i komediograf Branislav Nušić, tada načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Prestonički listovi, najčešće pod naslovom „Oko Kraljeve svadbe”, redovno su izveštavali o svemu interesantnom i, naravno, kritikovali gradsku vlast što se s radovima kasni. Na adresu odbora za svečanosti stizala su pisma u kojima su građani postavljali najrazličitija pitanja. Zanimao ih je program, da li je predviđeno dosledno pridržavanje srpskih običaja, da li će venčani kum, vojvoda od Jorka (budući kralj Džordž VI i otac današnje engleske kraljice), posle izlaska iz crkve da baci metalni novac kad se začuje: „Kume, izgore ti kesa...”

Kraljeva nevesta je stala na tlo nove otadžbine u utorak, 6. juna. Kada se rumunska kraljevska jahta pojavila kod Višnjičkog brda, odjeknuo je 101 topovski pucanj s Beogradske tvrđave. Te večeri, hor od 1.200 članova otpevao je pred Starim dvorom kompoziciju S. Biničkog i S. Beševića „Pozdrav kraljevoj verenici”. Kad je princeza, odevena u „otvoreno roze toaletu s ružičastom tokom”, na to odgovorila s „blagodarim”, oduševljenju nije bilo kraja.

Na dan svadbe, 8. juna u 8 časova, 101 topovski pucanj sa Kalemegdana označio je početak svetkovine. Kralj je iz stana u Krsmanovićevoj kući na Terazijama krenuo put Starog dvora, odakle je u pratnji svog brata izašla nevesta. Pošto je orkestar kraljeve garde intonirao svatovsku pesmu „Odbi se biser grana…” i kad su se oglasile fanfare, povorka se uputila u Sabornu crkvu. „Visoke mladence” venčao je patrijarh Dimitrije. Na putu do crkve kraljevske svatove je pratilo klicanje oduševljenog naroda, a avioni su kružeći nad centrom Beograda bacali cveće.

Kraljevski mladenci primali su čestitanja u dvoru, nakon čega je usledio svečani ručak. Potonji predsednik vlade Milan Stojadinović sećao se da je od maršala dvora saznao kako je „polovina kašika, noževa i viljušaka u onom opštem oduševljenju nestalo toga dana sa stola... Za uspomenu. Svakako, dan je bio od istorijskog značaja, ali je odmah posle toga u dvoru bilo rešeno da se takvi svečani ručkovi, sa mnogobrojnim gostima i srebrnim posuđem ubuduće izbegavaju”.

Na dan venčanja osnovan je „Kraljev fond” od sredstava prikupljenih u celoj zemlji na ime „svadbenog dara” kralju. Cilj fonda je bio da putem nagrada, pomoći i pohvalnica odaje priznanje ustanovama i pojedincima za uspehe na moralnom i kulturnom planu.

Kraljevom ženidbom ojačan je međunarodni položaj Kraljevine SHS, a dinastija Karađorđevića, iz svojih narodnih korena, uzdigla se do ugledne evropske vladarske kuće. Kraljeva supruga, u modernoj srpskoj istoriji prva kraljica kraljevskog porekla, rodila je 6. septembra naredne godine prestolonaslednika svojoj zemlji.

Maršal dvora o kraljevom izboru

Po mišljenju generala Ješe Damjanovića, maršala dvora, kraljeva izabranica je bila „najidealnije žensko stvorenje namenjeno da bude žena i mati poroda kralja jednoga od najplemenitijih i najpatrijarhalnijih današnjih naroda u Evropi”. Stoga je bio ubeđen da je Aleksandar, uzimajući Mariju „neosporno učinio najsjajniji i najsretniji izbor i najveći dobitak”.

Aleksandar Đ. Marinković, istoričar, savetnik u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja