Posvete pisaca prijateljima i političarima

Užice – Šta su naši poznati pisci u posvetama pisali nekadašnjem predsedniku države i državnim funkcionerima, kolegama književnicima, prijateljima i poznanicima, dragim osobama? Kako su birali reči o političarima na vlasti, boravke s njima u rečenici-dve opisivali? To otkriva upravo objavljena knjiga „Posvete srpskih pisaca” (drugi deo) autora Radovana Popovića.

Ovaj stvaralac, najznačajniji biograf srpske književnosti, dugogodišnji novinar i urednik „Politike”, darodavac vrednih književnih i umetničkih dela raznim institucijama, potvrđuje da posvećeno stvaralačko pero godine ne priznaje. Neumorni Radovan (84), dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda, Vukove nagrade, Račanske povelje, nagrade „Laza Kostić” i drugih priznanja, objavio je sada u svom užičkom zavičaju „Posvete srpskih pisaca”, njegovu 49. knjigu objavljenu u minulih 46 godina.

Ona je posebna: svedoči o nedovoljno znanim posvetama i porukama naših književnih stvaralaca svojim prijateljima, poznanicima, političarima iz prohujalih vremena. Njen izdavač je Udruženje „Kolektiv Užice”, koje okuplja Radovanove prijatelje iz zavičaja.

Tako su pred čitaoce stigle posvete koje su pisali Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, Oskar Davičo, Branko Miljković, Nikolaj Velimirović, Milorad Pavić, Momo Kapor i drugi znameniti stvaraoci u raznim epohama. Autor nam je ukazao da se neke prvi put objavljuju, poput posvete koju je Branko Miljković (na knjizi „Uzalud je budim”) napisao Milici Nikolić u Beogradu 1960. godine. Kratke nadahnute zapise njoj je posvećivao i Oskar Davičo, kome je Milica bila supruga. A upravo je za ovo Popovićevo delo korišćen deo zanimljive biblioteke Milice Nikolić, koju je ona poklonila Gojku Tešiću.

Među posvetama su, recimo, i ona koju je 1990. Milovan Đilas pisao Matiji Bećkoviću, Veljko Petrović 1959. Dejanu Medakoviću, Miroslav Josić Višnjić 2002. Gojku Tešiću, mnoštvo posveta Dobrice Ćosića raznim ličnostima... Preovladavaju srdačne poruke koje su poznati književni stvaraoci pisali Radovanu Popoviću.

– Ova knjiga je nastavak one koja je objavljena 2004, a sadržala je oko 1.000 posveta naših najznačajnijih pisaca koji su stvarali u 20. veku. U ovoj, kao i u prethodnoj, posvete su pisane srcem i dušom; one zrače prijateljstvom, odanošću, ljubavlju; otkrivaju najintimnije emocije i duh vremena u kome su nastajale – piše autor, zahvalan prijateljima na pomoći u nastajanju ove priče, posebno Gojku Tešiću, Ljubivoju Ršumoviću i Pavlu Medakoviću.

Na tim stranicama zabeležene su i posvete nekadašnjim političarima. Pojedini pisci su ih s posebnim žarom pisali Josipu Brozu Titu: Oskar Davičo 1955. („Dragi druže Tito, od uzbuđenja i sreće nisam mogao ništa da vam kažem tad kad sam na Brionima sedeo više od jednog sata kraj vas...”), Dinko Davidov 1974. („Mnogopoštovanom drugu Josipu Brozu Titu, srdačno u znak odanosti”), Dobrica Ćosić na knjizi „Deobe” 1961. ploveći brodom „Galeb” u Afriku („Drugu Titu, pod čijom sam zastavom osmislio svoj život, sa čijim je idejama narod moga jezika porastao u vekove sebi i svetu”). Ima ih koji su se posvetama obraćali funkcioneru Titove vlasti Petru Stamboliću (Dušan Matić, Tanasije Mladenović, Miodrag Borisavljević, Petar Džadžić, Antonije Isaković). A u knjizi su, uz ostale, i posvete nobelovca Andrića političaru i piscu Rodoljubu Čolakoviću, drugu Roćku, kako mu se Ivo katkad u tim zapisima obraća.

– Ni u posvetama pisci ne mogu pobeći od sebe. U njima prepoznajemo sveden i decentan Andrićev izraz, razbarušeni ispovedni lirizam Oskara Daviča, Ćosićev nacionalni resantiman, sudbonosne rečenice Branka Miljkovića... Gotovo da nema nijednog važnog imena srpske književnosti čija se bar jedna posveta nije našla na stranicama ove knjige. A posebnu njenu vrednost predstavljaju autografi. Radovan Popović je drugom knjigom istog naziva potvrdio mesto najplodnijeg i najinspirativnijeg srpskog književnog biografa – napisao je u njenom pogovoru Zoran Jeremić.