Moje političke pozicije za Evropu su radikalne

65. MEĐUNARODNI BEOGRADSKI SAJAM KNjIGA

Gost 65. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga je italijanski pisac Đovani Dozini, autor romana „A Babukar je išao prvi”, u prevodu Snežane Milinković i u izdanju „Heliksa”. Dozini, koji je inače prvi put u Srbiji, povodom ove knjige nagrađen je Evropskom nagradom za književnost. To je pripovest data najviše kroz dinamične dijaloge, o četiri mladića iz različitih delova Afrike u Peruđi, koji pokušavajući da dobiju azil, putuju ka jadranskoj obali. Usput nailaze na sumnjičave karabinjere koji ih upozoravaju da nije bezbedno da spavaju na otvorenom, sanjaju o lepšem životu, sećaju se doma, a nezadovoljstvo ispoljavaju vičući tokom utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu i kroz međusobne čarke. U svemu tome čitalac oseća njihov očaj... Đovani Dozini (1978) pisac je i novinar, piše za italijanske i inostrane časopise, autor je pet romana.

Pokrećete teme važne za Evropu, među kojima je i problem migranata. Šta mislite, da li ste dobili priznanje EU upravo zbog toga što u svom romanu ovo pitanje sagledavate sa više strana?

Naravno, bio sam presrećan što sam nagrađen, ali smatram da je vrlo bitno što je baš Evropa dodelila nagradu jednom ovakvom romanu. Pitao sam se koji je to ključni razlog koji je komisiju naveo da nagradi baš moj roman. Zaključio sam da su želeli da daju priznanje knjizi koja ne izriče neke definitivne, a kamoli osuđujuće sudove ni o jednoj strani o kojoj je reč. To je sigurno bio razlog, a shvatio sam to i kada sam govorio pred članovima žirija, čak sam imao i utisak da su se posle mojih javnih nastupa možda i pokajali što su me nagradili, jer koliko god sam u romanu književnik i ne želim da moji politički stavovi dominiraju literaturom, toliko u svojim javnim nastupima ne odstupam od svojih političkih pozicija koje su možda za Evropu radikalne. I to jeste jedna od maksima koju sledim, vrlo je važno da književnost postavlja pitanja, a da ne daje unapred smišljene odgovore, ali to ne znači da autor romana u svojim javnim nastupima ne može imati vrlo jasan politički stav.

Koji je to stav?

Ta pozicija je vrlo jednostavna i znači da Evropa i Italija snose veliku odgovornost kada su migranti u pitanju i trebalo je u prošlosti, kao i danas, da pokažu mnogo više razumevanja, mnogo više fleksibilnosti i da drugačijim pristupom rešavaju taj problem. Da osude policiju koja stoji na obodima Evropske unije i koju je sama EU prozivala zbog određenih postupaka. Trebalo je da pokažu mnogo više razumevanja, koje, evo, poslednjih meseci pokazuju prema tom migracijskom talasu koji dolazi iz Ukrajine, a koje nažalost nisu pokazali prema talasu koji je dolazio iz drugog pravca.

Vratićemo se na roman. Međutim, kako u vezi sa ovom migrantskom politikom razmišljate o novoj vladi Đorđe Meloni u Italiji?

Upravo to je moja najveća briga u ovom trenutku – nova vlada Đorđe Meloni. Naravno, ona je žena koja ako sada nije fašistkinja, sigurno je to bila. Ona vlada u koaliciji krajnje desnice. Kada je reč o ekonomskoj politici koja u ovom trenutku možda i jeste najvažniji aspekt svakog vladinog delovanja, to neće biti mnogo drugačije od onoga što je poslednjih godina uradio jedan Mario Dragi, koji jeste liberal, a liberali jesu više na desnoj nego na levoj strani. Sve i da želi, Meloni ne bi mogla mnogo toga da promeni, jer ekonomski i finansijski plan se određuje izvan Italije, koja jeste zadužena. Ne bi mogla mnogo toga ni u spoljnoj politici da promeni, sve i da hoće, zbog toga što se u krajnjoj liniji ta spoljna politika određuje u Vašingtonu. A zašto to spominjem? Pa zato što za njeno političko delovanje, kao i njene koalicije, zapravo ostaje vrlo malo prostora, a taj prostor, kao što je već nagovešteno i u predizbornoj kampanji, jeste definitivno pitanje migranata. To će biti način da pokažu da imaju neku sopstvenost i već je najavila da će postaviti blok brodova kao zid ispred Afrike, kako bi bilo sprečeno bilo kakvo prodiranje čamaca. Problem migranata već je upoređen sa Punskim ratovima, odnosno rečeno je: „Punskim ratovima rešićemo to pitanje.” Već ta retorika zabrinjava. Naravno, drugi problem su i građanska prava, što će biti sigurno jedno od polja delovanja te ekstremne desnice. Na prvom mestu to je pravo na abortus, što se već ispoljilo, kao i pitanja LGBT zajednice. Nažalost, kao što se to uvek desi kada su desničarske vlade u pitanju, cenu svega toga platiće najsiromašniji. Neko kao ja, ko pripada srednjoj klasi, ima načina da se odbrani, ali teško će biti najsiromašnijima zbog takve politike.

Kako se intelektualci, mediji i vaša generacija odnose prema ovakvoj politici?

U suštini, moja, kao i ona prethodna generacija su najodgovornije za prilike u kojima se sada nalazimo, krivi smo što smo dopustili da ovako nešto bude moguće. Oni koji su najogorčeniji i najveći protivnici, u kojima eventualno leži nada, jesu oni još mlađi, generacije od dvadeset i više godina. Ako govorimo o intelektualcima, oni jesu zauzeli pozicije protiv Đorđe Meloni i Matea Salvinija, ali problem je u tome što je ta inteligencija izgubila gotovo u potpunosti kontakt sa onim nižim, siromašnim slojevima i oni ne predstavljaju glas te pobune, ili pak glas koji može da pomogne. Građansko-buržujski establišment koji ima i svoja glasila već je počeo da ebolira Đorđu Meloni, da je predstavlja kao nekog ko nije tako ekstreman. Što će reći, bolje da je prihvatimo nego da imamo direktnu konfrontaciju.

Vaš roman sučeljava različite glasove i migranata i karabinjera, policije i građana. Da li srećete te ljude i slušate te glasove, poznajete li neke od migranata?

Naravno, pošto sam novinar već dvadeset godina, razgovaram sa ljudima i definitivno poznajem te glasove. Neki od migranata su moji prijatelji. Iza nekih protagonista romana kriju se zaista stvarne osobe sa kojima se družim.

Čitamo o stavovima junaka, neke kolokvijalne tvrdnje koje se mogu čuti svuda osim od političara, da se sada ratovi prave namerno kako bi se izvukle sirovine iz zaraćenih područja. Šta mislite o ovim neokolonijalnim opštim mestima?

Što se više udaljavamo od evropskog centra ka periferiji postajemo sve svesniji da su ratovi sukobi među centrima moći, koji se dešavaju tamo negde izvan njih. Tipično za Evropu, odrasli smo sa tom mišlju da je evropska istorija nešto što je odredilo sudbinu čitavog sveta. Ako pogledamo iz drugačije perspektive, a jedan od junaka romana je iz afričke države Mali, Francuska koja je tamo bila kolonijalna sila, ima apsolutnu odgovornost, odnosno kroz prizmu Francuske se određuje sve ono što se događa u Maliju, a istovremeno povlačenje francuskih snaga nije značilo dolazak neke malijske lokalne realnosti, nego dolazak ruskih snaga, baš paravojnih vagnerovskih jedinica koje se tu sada nameću kao novi protagonisti globalne igre među svetskim silama. Ta perspektiva bi trebalo da se malo izmesti iz Evrope i da se svet gleda iz fokusa periferije.

Kako to postići kada se i policajac koji isputuje migranta u vašem romanu oduševi čuvši da je ovaj u svojoj zemlji bio policajac, pa kaže „ti si naš”, znači prihvata ga samo ako je njegov?

Dobro ste to primetili, ali odgovor nemam. Ali cilj mi je bio samo da svi postavimo ta pitanja, možda je to prvi korak ka rešenju. Na neki način nastaviću da se bavim ovim pitanjima, mada je ovaj trenutak strašan i stvarnost nas zasipa stvarima koje nam ne daju mira da lako odaberemo neke druge priče. Da bih pobegao od pritiska svakodnevice, pišem roman o Drugom svetskom ratu, koji će se pojaviti u aprilu sledeće godine. Dok sam pisao, izbio je rat u Ukrajini koji nam svima određuje živote. Zbog toga je književnost ironična, tako doživljavam njenu ulogu u realnosti.