Kriza – vreme kad se ukazuju monstrumi

Dugotrajna srpska kriza, ma koliko imala lokalne odlike, ipak, samo je deo planetarnih mena, krize sveukupnih političkih i socijalnih, civilizacijskih odnosa. Patrik Vivere, francuski univerzitetski profesor, napisao je svojevremeno knjigu „Ponovo razmotriti bogatstvo”(2003), inteligentni izveštaj o novim faktorima savremenog bogatstva. Na pitanje zašto se u politici privileguju strah i traganje za profitom, uz preziranje drugog i planete, Vivere odgovara zanimljivim pariskim neolevičarskim viđenjem sveta, inspirisanim tridesetim godinama prošlog stoleća u Evropi. I navodi: „Italijanski filozof Antonio Gramši karakterisao je krizu kao period u kome ’stari svet upravo umire, novi kasni u rađanju, ali u kome, u toj polutami, mogu da se ukažu monstrumi’. Mi upravo živimo taj period, i monstrumi su se ukazali, sa svojim kortežom iracionalnih logika, velikih strahova i ekonomskih, vojničkih, socijalnih i religioznih ratova”.

Setimo se danas ove proročke analize Gramšija iz tridesetih godina, sasvim primenljive na srpsku, ali i regionalnu aktuelnu krizu. A istaknuti ekonomista razvijenog sveta, Kejns, nije govorio o ekonomskoj krizi, već „o krizi ekonomskog”. U „Neugodnosti u civilizaciji”, Frojd formuliše hipotezu da veliki psihički poremećaji mogu da ophrvaju jedan kolektivitet, po ugledu na individualne psihičke poremećaje. Simptomi ovih novih poremećaja civilizacije posebno su vidljivi u savremenim društvima, materijalno prerazvijenim, ali dobrano na putu zaoštrene „nerazvijenosti na afektivnom, etičkom i duhovnom planu”. Ne mogu se tretirati pozitivno ovi veliki poremećaji, koji su, dakle, najpre psihički i kulturni, pre no što su politički, ekonomski i socijalni, osim ako ne promenimo paradigmu.

Ova paradigma izgrađena je za industrijska društva, i danas se preliva čak i u američko postindustrijsko društvo hipersile, postmoderno društvo istinske „zemlje-sveta”.Ta paradigma prosto je opsednuta kvantitativnom proizvodnjom, i slepa na ekološkom planu. Ona je takođe nedovoljna za tretiranje većine savremenih suštinskih društvenih pitanja. Ovaj model svodi životni put na putanju kompetitivnog proizvođača. Da uprostimo, dominantan ekonomski i medicinski diskurs „onaj drugi je rival, život je borba, a smrt neuspeh”. U tako postavljenoj perspektivi, starost je brodolom, a penzija prva faza tog rasula.

Mala i razdroćkana Srbija, izmučena dugotrajnim odsustvom jasne vizije budućnosti u redovima svoje aktuelne političke klase, i tako nemoderna, spada u žrtve pomenutog dominantnog ekonomskog i socijalnog diskursa alavog kapitalizma.

Taj ekstremno siromašan projekat života vodi u afektivnu samoću pojedinca, i u kolektivnu nervnu depresiju koju je predvideo Kejnes. A depresija počinje u poretku imanja (trošiti – posedovati – vladati). Mi, u stvari, ovde govorimo o vidu toksikomanije.

U spekulativnoj ekonomiji najjasnije se izražava upravo par uzbuđenje–depresija. Kao što je to svojevremeno napisano u dnevniku „Vol strit džurnal”: Finansijska tržišta poznaju samo dva osećanja: euforiju i paniku.

Logika posedovanja je lepo ilustrovana Gandijevom rečenicom: „Ima dovoljno resursa na ovoj planeti da se odgovori na potrebe svih, ali nedovoljno da se zadovolji svačija želja za posedovanje”.

Usred ovakve srpske, ali i planetarne turobne perspektive, promaljaju ipak na obzorju zraci mogućeg optimističkog preokreta trenda, sve više pretećoj ekonomskoj i političkoj krizi. To su zraci neposustalog strategijskog promišljanja socijalno odgovornih političkih snaga, koje su uverene u novo doba demokratija. Mislim na francusku scenu na kojoj se vode sve učestalije rasprave o potrebi „šeste republike”, koja treba da zameni u 21. stoleću umnogome istrošenu, i dodatno napadanu iz Amerike, „Petu republiku”.

Savremena država je posustala svuda u svetu, a demokratija omlitavela. Kandidatkinja socijalista na prošlogodišnjim predsedničkim izborima Segolen Roajal lansirala je u kampanji: „Šesta republika će se oslanjati na četiri stuba: parlamentarnu demokratiju, socijalnu demokratiju, participativnu demokratiju i teritorijalnu demokratiju”.

Time se traži da građanin ponovo dospe u srce javnog života, iz koga je, u mnogim segmentima, izguran.

Mi smo, u Srbiji i okruženju, još u predemokratskom periodu, sa nepotističko-partijskim konceptima države, sa građanima u totalnoj autsajderskoj poziciji. Partije su na Zapadu već prevaziđene kao najvažnije forme okupljanja građana za izražavanje političke volje. Vreme je horizontalnih struktura i okupljanja građana, poput tvrdoglavog „Petog parka” na Zvezdari. To su putevi izlaska iz svih vrsta teških depresija pojedinaca, kolektiva i čitave Srbije, putevi efikasne borbe protiv novog doba ukazivanja monstruma.

Institut za političke studije, 
Centar „Jugoistok”, Beograd