Lirska poezija zahteva izuzetnu inteligenciju

Svi dolazimo u Ameriku očekujući da postanemo deo nekog holivudskog filma. Većina američkih filmova snimljena je u južnoj Kaliforniji, pa ako ste u Evropi gledali palme koje se njišu na vetru dok ispod krošnji promiče neko nalik na Ritu Hejvort u beloj limuzini, stekli ste potpuno pogrešan utisak o ovoj zemlji. Da li ljudi zbilja tako žive, pitao sam se... Zato je za mene bilo ohrabrujuće saznanje da u Čikagu ima sirotinje. Ulice sa đubrištima i veš okačen oko požarnih stepenica. Starci koji se klate na ćošku i piju nešto iz smeđih papirnih kesa. Deca što se tuku u školskom dvorištu. Poneki prosjak. Čim sam to uvideo, počeo sam da se osećam kao kod svoje kuće...

U eseju „Zastrašujući raj”, čiji deo je gore citiran, Čarls Simić opisuje Čikago pedesetih godina i, konstatujući da su njegova ružnoća i beda asocirali „na opise moskovskih i peterburških udžerica kod Dostojevskog”, dodaje:

„Ljudi koji su čekali autobus za Severnu aveniju izgledali su kao da dolaze sa ostrva Elis. Ipak bilo je posla na sve strane. Čim bi stigao u Čikago, svaki emigrant mogao je dobiti posao i to doživotni. Mogao je da govori malo engleski, malo poljski, malo italijanski ili mađarski, jer je radio s ljudima kojima je to maternji jezik. Nekada je još znao ko je i kojoj kulturi pripada. Sada više nije bio siguran u to.”

Esej „Zastrašujući raj” deo je knjige izabranih eseja „Anđeli na žici za veš”, koja je kod nas objavljena 2021. u izdanju „Arhipelaga” u prevodu Vesne Roganović, i u kojoj se Čarls Simić ponovo pokazuje kao izvanredan esejista pišući o životu, ali i o pesnicima, svetskim i našim.

Pišuću o pesništvu Novice Tadića u eseju „Pakao grad”, on kaže: „Njegov junak je anonimni stanovnik grada, neko ko živi u mišjoj rupi ili pukotini podunavskog zida. Svet je zao. Čovek je stvoren prema vlastitoj sataninoj slici. Tadić piše poeziju nove, mračne ere. To je prirodna istorija grozničavog uma. Svet nam se ruga. Pesnik je taj koji svedoči o stalnom preobražaju svega. Stvaranjem rukovodi demon analogije. Celovečernji šou nakaza u nastajanju. Rezultat je neka vrsta ’grotesknog realizma’ (Bahtinov izraz), u kojem prepoznajemo naše istorijske noćne more u strahu od usamljenosti...”

A u eseju „Lirska inteligencija” odaje počast srpskoj pesnikinji Radmili Lazić:

„Kada sam prvi put čitao njene pesme, dirnula me je njena nesvakidašnja elokvencija i, takoreći, naterala moju ruku da sama počne da piše. To svojstvo nije često u pesništvu, a podjednako se retko sreće u životu. Mislim, pre svega, na pronalaženje prikladnih reči, reči koje u nekom tragičnom ili srećnom trenutku pogađaju u žicu...”

Iskazujući uverenje da neke od pesama Radmile Lazić spadaju među najbolje u srpskoj poeziji, Čarls Simić zaključuje da su ga one, dok ih je prevodio, stalno podsećale na to da pesnik treba da bude inteligentan:

„Ma šta ljudi mislili, lirska poezija zahteva izuzetnu inteligenciju. Zbog toga što pesnik – bolje reći svaka pesma ponaosob – mora da izgradi svoju sopstvenu metafiziku, osećaj nebeskog i paklenog, ne bi li izašao na kraj sa svim onim što se u toj pesmi dešava.”