Gledaš propast, a pričaš o lepoti

Srpski pisac iz Hrvatske Drago Kekanović jedan je od onih autora koji shvata pisanje kao potragu, uživa u tome da gradi rečenicu, a decenijama nosi velike priče u sebi, poput one iz romana „Privrženost” o Katarini Kantakuzini Branković, kćeri despota Đurđa Brankovića, udatoj na zapadu. Ili o lovu na divljeg vepra – Diva, na jednu mitsku životinju, u isto vreme kada je počeo progon Srba u Slavoniji i kada se raspala Jugoslavija, kao i o odjecima svih tih događaja dvadeset godina po izbijanju rata u Hrvatskoj, u romanu „Veprovo srce”, koji sada ima novo izdanje u „Laguni”. Reč je o nagrađivanom Kakanovićevom delu, koje je pre više od deset godina bilo objavljeno u Srpskoj književnoj zadruzi, dobilo više priznanja, pa i Vitalovu nagradu za 2012. godinu.

Pre predstavljanja „Veprovog srca” i „Privrženosti” u okviru „Lagunine” književne večeri, Kekanović je, pijući makijato u beogradskom hotelu „Moskva”, podsetio i na jednu svoju pređašnju knjigu, roman „Panonski diptih”, iz devedesetih godina, koji nije ni došao do Beograda, a čijih samo par primeraka sada postoji negde izvan Hrvatske. Iz ovog razgovora naslućuje se koliko Kekanović živi sa svim svojim pričama, koliko su one jedinstveni deo njegovog bića, zbog kojih je, kako kaže, u najteže vreme kao Srbin i ostao u Hrvatskoj.

– Stalo mi je do „Panonskog diptiha”, nedavno je ponovo objavljen u Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta” u Zagrebu, međutim, kao društvo, „Prosvjeta” nema pravo prodaje, nije prisutna u knjižarama. U tom romanu reč je o dve priče, jedna govori o Golom otoku, druga o 1968. godini. Povratak ljudi sa Golog otoka gledao sam u godinama kada kao dete pamtite sve, a to je tema o kojoj se u Hrvatskoj ne govori mnogo, bar ne onako kako to radi veliki pisac Dragoslav Mihailović. I ove moje priče potekle su iz života, napisao sam ih uoči rata s početka devedesetih godina. „Veprovo srce” nosi sličnu opsesiju, fokusiranost, strast i simbol snage jedne moćne životinje, ali i mog zavičaja i njegove propasti, koja je nastala pre nego što se stvarno dogodila. Neke stvari sam anticipirao nesvesno, iz zraka, govora ljudi, i sada, više od deset godina kasnije, za mene je porazna činjenica, što sam bio toliko u pravu kao autor. Sve je sada otišlo u jedan još dublji mrak, prazna sela i pustoš, a ja sam pisao o vremenu kada je još bilo života i kada su ljudi imali potrebu da love i da žive – kaže Drago Kekanović, dodajući uz osmeh da je „Privrženost” sasvim drugačija, jedna barokna priča u kojoj je uživao.

– Nisam od onih apokaliptičnih autora, vezan sam za stvarnost i ne izmišljam puno, ali stvari se nisu pomakle s mesta još od devedesetih godina, pa ni od vremena kada se završava moja priča. Još veći veprovi od onog koga sam ja opisao, hodaju po tim šumama u Slavoniji, sada nema ko da ih lovi. To jeste moj Mobi Dik, ili nešto nalik na Foknerovog medveda, Hemingvejev Kilimandžaro. Prvi čovekovi crteži potiču iz lova, iz susreta sa životinjom, sa silom prirode mnogo većom od bilo čega ljudskog. Danas je i to ispolitizovano, love oni koji ne znaju šta da rade, a stvoren je mit o elitnom lovu, o svetskim prvacima u odstrelu jelena ili divljih svinja. Glavno takmičenje svojevremeno se dešavalo između dva „neprikosnovena lidera” – Tita i Čaušeskua, koji su delili prvo mesto po odstrelu jelena i broju trofeja jelenskih rogova. Novine su o tome pisale, a bilo je i spora oko ocenjivanja, izbio je veliki skandal kada su sudije stale na našu stranu. Da se razumemo, ja nikada nisam ubio nijednu životinju, ali moji junaci koji kreću u lov nastali su po živim modelima, neki su život dobili samo u priči. Međutim, znam da su svi oni postojali u mojoj mašti. Sada su zaista rasuti po svetu. Bilo je pokušaja da se nađemo u lovu, ali nikada onako kao u knjizi – objašnjava Kekanović.

On naglašava da je „Veprovo srce” roman koji nije imao nikakvu recepciju u Hrvatskoj, svestan toga da se tamo ipak čitaju pojedini pisci iz Beograda, ali ne i srpski pisci iz Hrvatske.

– Oni ne mogu ni da dođu do čitalaca. U zemlji u kojoj si rođen sada si manjina, sa tim se susrećemo na svakom koraku. Ako kažete da se zovete Miloš ili Radmila, bićete poslednji u redu... Nove generacije pisaca objavljuju se međusobno na relaciji Beograd–Zagreb, mada se u Srbiji neuporedivo više čitaju hrvatski autori nego što je to obrnuto. To je tako – smatra Kekanović.

Iako u „Veprovom srcu” govori alegorično o raspadu Jugoslavije, kaže da nije nostalgičan, da je oduvek znao da kao Srbin živi u Hrvatskoj, da bi kasnije bio proglašen agresorom na svojoj njivi.

– To je istorija propadanja srpske ideje u Hrvatskoj, od 1945. godine, iako smo u mirnodopsko vreme bili na pravoj strani. Život je doneo drugačija rešenja. Najlakše je bilo optužiti nas da imamo sve privilegije, iako ne znam šta to znači. A ja sam morao da ostanem, morao sam da napišem sve te priče. Imao sam prilike da odem čak do Slovenije, Beča, Australije. Bavio sam se filmom i televizijom i mogao sam uz to i da pišem. Nisam nikada sebe video kao disidenta, a čiji disident bih i bio, srbohrvatski? Da sam otišao, morao bih svoje priče da ostavim u Slavoniji. Pokojni Aleksandar Tišma bio je odustao, rekao je da me više neće nagovarati i da stvarno nemam kuda da odem. Kad nema ljudi, više nema ni priča, a ja pripadam generaciji koja je videla i sjajne stvari, kao i to da nešto ipak propada. To je ona foknerovska situacija – gledaš propast, a pričaš o lepoti. Vidiš bisere prosute po ulici, čitave biblioteke na kiši... U tim mojim pričama, za koje sam dobio i Andrićevu nagradu, sačuvana je jedna skrivena povest, privatne istorije ljudi. U poređenju sa tim, politika je nevažna. Sada smo na zapadu, tu su iz kulture uzete samo stvari koje se koriste u političke svrhe, nema dubokog promišljanja, kultura je postala turistički proizvod. A teško je pisati na daljinu, iz Zagreba za Srbiju... – kaže na kraju Kekanović.