Гледаш пропаст, а причаш о лепоти

Српски писац из Хрватске Драго Кекановић један је од оних аутора који схвата писање као потрагу, ужива у томе да гради реченицу, а деценијама носи велике приче у себи, попут оне из романа „Приврженост” о Катарини Кантакузини Бранковић, кћери деспота Ђурђа Бранковића, удатој на западу. Или о лову на дивљег вепра – Дива, на једну митску животињу, у исто време када је почео прогон Срба у Славонији и када се распала Југославија, као и о одјецима свих тих догађаја двадесет година по избијању рата у Хрватској, у роману „Вепрово срце”, који сада има ново издање у „Лагуни”. Реч је о награђиваном Какановићевом делу, које је пре више од десет година било објављено у Српској књижевној задрузи, добило више признања, па и Виталову награду за 2012. годину.

Пре представљања „Вепровог срца” и „Привржености” у оквиру „Лагунине” књижевне вечери, Кекановић је, пијући макијато у београдском хотелу „Москва”, подсетио и на једну своју пређашњу књигу, роман „Панонски диптих”, из деведесетих година, који није ни дошао до Београда, а чијих само пар примерака сада постоји негде изван Хрватске. Из овог разговора наслућује се колико Кекановић живи са свим својим причама, колико су оне јединствени део његовог бића, због којих је, како каже, у најтеже време као Србин и остао у Хрватској.

– Стало ми је до „Панонског диптиха”, недавно је поново објављен у Српском културном друштву „Просвјета” у Загребу, међутим, као друштво, „Просвјета” нема право продаје, није присутна у књижарама. У том роману реч је о две приче, једна говори о Голом отоку, друга о 1968. години. Повратак људи са Голог отока гледао сам у годинама када као дете памтите све, а то је тема о којој се у Хрватској не говори много, бар не онако како то ради велики писац Драгослав Михаиловић. И ове моје приче потекле су из живота, написао сам их уочи рата с почетка деведесетих година. „Вепрово срце” носи сличну опсесију, фокусираност, страст и симбол снаге једне моћне животиње, али и мог завичаја и његове пропасти, која је настала пре него што се стварно догодила. Неке ствари сам антиципирао несвесно, из зрака, говора људи, и сада, више од десет година касније, за мене је поразна чињеница, што сам био толико у праву као аутор. Све је сада отишло у један још дубљи мрак, празна села и пустош, а ја сам писао о времену када је још било живота и када су људи имали потребу да лове и да живе – каже Драго Кекановић, додајући уз осмех да је „Приврженост” сасвим другачија, једна барокна прича у којој је уживао.

– Нисам од оних апокалиптичних аутора, везан сам за стварност и не измишљам пуно, али ствари се нису помакле с места још од деведесетих година, па ни од времена када се завршава моја прича. Још већи вепрови од оног кога сам ја описао, ходају по тим шумама у Славонији, сада нема ко да их лови. То јесте мој Моби Дик, или нешто налик на Фокнеровог медведа, Хемингвејев Килиманџаро. Први човекови цртежи потичу из лова, из сусрета са животињом, са силом природе много већом од било чега људског. Данас је и то исполитизовано, лове они који не знају шта да раде, а створен је мит о елитном лову, о светским првацима у одстрелу јелена или дивљих свиња. Главно такмичење својевремено се дешавало између два „неприкосновена лидера” – Тита и Чаушескуа, који су делили прво место по одстрелу јелена и броју трофеја јеленских рогова. Новине су о томе писале, а било је и спора око оцењивања, избио је велики скандал када су судије стале на нашу страну. Да се разумемо, ја никада нисам убио ниједну животињу, али моји јунаци који крећу у лов настали су по живим моделима, неки су живот добили само у причи. Међутим, знам да су сви они постојали у мојој машти. Сада су заиста расути по свету. Било је покушаја да се нађемо у лову, али никада онако као у књизи – објашњава Кекановић.

Он наглашава да је „Вепрово срце” роман који није имао никакву рецепцију у Хрватској, свестан тога да се тамо ипак читају поједини писци из Београда, али не и српски писци из Хрватске.

– Они не могу ни да дођу до читалаца. У земљи у којој си рођен сада си мањина, са тим се сусрећемо на сваком кораку. Ако кажете да се зовете Милош или Радмила, бићете последњи у реду... Нове генерације писаца објављују се међусобно на релацији Београд–Загреб, мада се у Србији неупоредиво више читају хрватски аутори него што је то обрнуто. То је тако – сматра Кекановић.

Иако у „Вепровом срцу” говори алегорично о распаду Југославије, каже да није носталгичан, да је одувек знао да као Србин живи у Хрватској, да би касније био проглашен агресором на својој њиви.

– То је историја пропадања српске идеје у Хрватској, од 1945. године, иако смо у мирнодопско време били на правој страни. Живот је донео другачија решења. Најлакше је било оптужити нас да имамо све привилегије, иако не знам шта то значи. А ја сам морао да останем, морао сам да напишем све те приче. Имао сам прилике да одем чак до Словеније, Беча, Аустралије. Бавио сам се филмом и телевизијом и могао сам уз то и да пишем. Нисам никада себе видео као дисидента, а чији дисидент бих и био, србохрватски? Да сам отишао, морао бих своје приче да оставим у Славонији. Покојни Александар Тишма био је одустао, рекао је да ме више неће наговарати и да стварно немам куда да одем. Кад нема људи, више нема ни прича, а ја припадам генерацији која је видела и сјајне ствари, као и то да нешто ипак пропада. То је она фокнеровска ситуација – гледаш пропаст, а причаш о лепоти. Видиш бисере просуте по улици, читаве библиотеке на киши... У тим мојим причама, за које сам добио и Андрићеву награду, сачувана је једна скривена повест, приватне историје људи. У поређењу са тим, политика је неважна. Сада смо на западу, ту су из културе узете само ствари које се користе у политичке сврхе, нема дубоког промишљања, култура је постала туристички производ. А тешко је писати на даљину, из Загреба за Србију... – каже на крају Кекановић.