Hvatanje senke

Od sadašnje blokade rada skupštine i svega onog što čeka na usvajanje u tom najvišem zakonodavnom telu, ovih dana najviše su profitirali – penzioneri. Nisu morali da čekaju na poslanike i njihove tvrde stavove o starim i novim razmiricama.

Ono što im je u predizbornoj, a potom i postizbornoj trci obećano – ispunjeno je. Bar dobar deo. Vlada je, uredbom, a čime drugim, dok se zakon ne promeni, a to je na dosta dugom političkom štapu, donela odluku da se penzije od 1. oktobra povećaju vanredno za deset, a redovno za još pet do sedam procenata.

Sve u cilju, kako je sadašnji potpredsednik vlade i lider Partije udruženih penzionera Srbije, dr Jovan Krkobabić, obećao svom izbornom telu. Obećao – i ispunio. Čovek je održao datu reč. Mnogi u sadašnjem kabinetu tek će da se češkaju tamo gde ih ne svrbi zbog toga, ali – povratka nema.

Ostaje da se ispuni još jedan uslov – da prosečna penzija bude najmanje 70 procenata prosečne plate! S tim zahtevom je aktuelna skupštinska koalicija nekako skrpljena, ali i tada i sada je bilo onih koji su u ispunjenje tog obećanja pomalo sumnjali ostavljajući ga za neko bolje i bogatije vreme. Bar do kraja mandata ovog kabineta. I sam premijer Mirko Cvetković izjavio je novinarima „Politike” da će se o tome još raspravljati i sačekati novi penzioni propisi.

I sve bi, naizgled, bilo kako ne može bolje biti da ima para za sve što penzionerima treba dati. Ali – nema.

Niko, pa ni potpisnik ovih redova, ne misli da je prosečnih 19.000 dinara, kolika će iznositi prosečna penzija isplaćena u novembru, nakon oktobarskog povećanja po jednom i drugom osnovu, neka velika para i da se s njom može lagodno sastaviti početak s krajem meseca sa sadašnjim troškovima života. Ali, u masi, sa 1,6 miliona penzionera, neka su svi dobrog zdravlja, to je izdatak koji se u sadašnjim ekonomskim prilikama i sa polupraznim PIO fondom – ne može ni na koji drugi način pokriti nego iz budžeta.

Iz republičke kase, koja je već u julu bila u minusu 10,7 milijardi dinara, do kraja godine samo za povišice penzionerima treba osigurati bar još 15 milijardi dinara. Odakle? Koji su to realni izvori?

Na ta veoma jednostavna pitanja moraće da odgovori, ponajpre, nesuđena „dobra vila”, aktuelna ministarka finansija Diana Dragutinović, a potom i sam kabinet Mirka Cvetkovića u predstojećem predlogu rebalansa za ovu, a pogotovo u donošenju budžeta za 2009, u kome će preneta ovogodišnja penzionerska povišica koštati dodatnih 60 milijardi dinara.

Pojedini ekonomski stručnjaci, od kojih su neki i sami penzioneri, ali se nisu odrekli struke, kažu da ovo što naša vlada radi sve više liči na uzaludno hvatanje sopstvene senke, kao u onoj pesmi, i da suština stvari nije u preraspodeli onog što nemamo, već u stvaranju novih vrednosti i otvaranju mnogo većeg broja radnih mesta, a mi na tom planu veoma malo radimo. Gotovo ništa. Bavimo se sami sobom. Zato nas, valjda, i zaobilaze strane direktne investicije, a spoljnotrgovinski deficit se približava sumi od devet milijardi evra.