Be­o­grad­ski krvavi Uskrs 1944. godine

Prof. dr Mom­či­lo Pa­vlo­vić*

Dva us­kr­šnja ra­do­sna da­na, ne­de­lja 16. i po­ne­de­ljak 17. april 1944. go­di­ne, za Be­o­grad i nje­go­ve ži­te­lje pre­tvo­re­na su u „Kr­va­vi us­krs”. U ta dva da­na sa­ve­znič­ki avi­o­ni bom­bar­do­va­li su Be­o­grad „pro­si­pa­ju­ći bom­be ši­rom va­ro­ši”. Ra­za­ra­ne su i po­ru­še­ne ku­će, uli­ce, bol­ni­ce, nad­le­štva. Iako su u in­struk­ci­ja­ma pi­lo­ti­ma bi­li ozna­če­ni voj­ni ci­lje­vi, kao što su fa­bri­ke avi­o­na i avi­on­skih de­lo­va „Ika­rus” i „Ro­go­žar­ski”, mo­sto­vi na Sa­vi, že­le­znič­ka sta­ni­ca u Be­o­gra­du i aero­drom Ze­mun, ovi ci­lje­vi su pre­tr­pe­li ne­znat­na ošte­će­nja, ali su za­to grad­sko je­zgro, pa čak i si­ro­ma­šni de­lo­vi gra­da, bi­li raz­ru­še­ni. Po lo­šem srp­skom obi­ča­ju broj na­stra­da­lih ni­je pre­ci­zno utvr­đen, a za­vi­sno od iz­vo­ra ko­ji ko­ri­sti­te, kre­će se od 1.300 do 3.000 po­gi­nu­lih i oko 6.000 ra­nje­nih. Ne­mač­kih voj­ni­ka po­gi­nu­lo je 18. U sva­kom slu­ča­ju, reč je sa­mo o pro­ce­na­ma bro­ja na­stra­da­lih ci­vi­la, a ne o pre­ci­zno po­i­me­ni­ce po­pi­sa­nim žr­tva­ma. Taj ne­mar, kad je reč o žr­tva­ma, od­no­si se i na stra­da­le u bom­bar­do­va­nju NA­TO-a 1999. go­di­ne i u go­to­vo svim ra­to­vi­ma.

Tog oblač­nog 16. apri­la 1944. po­le­te­la su 432 te­ška bom­bar­de­ra da na­pad­nu fa­bri­ke avi­o­na i že­le­znič­ke čvo­ro­ve u Bra­šo­vu, Turn-Se­ve­ri­nu, fa­bri­ke avi­o­na u Be­o­gra­du, aero­drom u Ze­mu­nu i že­le­znič­ki čvor u Ni­šu. Bom­bar­de­re je pra­ti­lo 140 lo­va­ca.

Ka­ko je mi­si­ja na ci­lje­ve u Ru­mu­ni­ji na­pu­šte­na usled gu­ste oblač­no­sti, ga­đa­ne su se­kun­dar­ne me­te u Be­o­gra­du, aero­drom, ran­žir­na, tj. že­le­znič­ka sta­ni­ca i fa­bri­ka avi­o­na. Ba­če­no je vi­še od 500 to­na bom­bi. Iz­gu­blje­na su dva avi­o­na, B-17 i B-24. Osta­li avi­o­ni vra­ti­li su se ot­pri­li­ke u 13.15 sa­ti u svo­je ba­ze u ju­žnoj Ita­li­ji.

U de­talj­ni­jem iz­ve­šta­ju sto­ji još da je 19 od 34 avi­o­na iz jed­ne gru­pe ko­ji su uz­le­te­li iz­gu­bi­lo for­ma­ci­ju u obla­ci­ma iz­nad Ju­go­sla­vi­je i vra­ti­lo se u ba­zu. Če­tr­na­est dru­gih po­je­di­nač­no se pro­bi­ja­lo do vr­ha obla­ka, pre­gru­pi­sa­li su se i pod vođ­stvom pu­kov­ni­ka Glan­cber­ga, ko­ji je iza­brao kraj­nju me­tu, bom­bar­do­va­li be­o­grad­ski aero­drom u Ze­mu­nu. Ras­pr­ska­va­ju­će bom­be ba­ca­ne su kroz obla­ke pa pi­lo­ti ni­su mo­gli da vi­de re­zul­ta­te. Po­lo­vi­na avi­o­na iz­nad ci­lja po­go­di­la je flak (pro­tiv­a­vi­on­ska od­bra­na), a je­dan po­go­đe­ni avi­on iz­gu­bljen je iz­nad ci­lja.

Su­tra­dan, 17. apri­la 1944, čak 470 avi­o­na B-17 i B-24 u prat­nji 200 lo­va­ca bom­bar­do­va­lo je most na Sa­vi, že­le­znič­ku sta­ni­cu, fa­bri­ku „Ro­go­žar­ski” i fa­bri­ku avi­o­na „Ika­rus”, aero­drom Ze­mun i ci­lje­ve u So­fi­ji. Za ovu mi­si­ju sto­ji da je: „Pri­mar­ni cilj ove mi­si­je bio kraj­nja me­ta od ju­če. Ovaj put su me­tu pot­pu­no za­klo­ni­li obla­ci i ni­su ba­če­ne sve bom­be.”

Ci­lje­vi u Be­o­gra­du bom­bar­do­va­ni su i 21. i 24. apri­la 1944. Ukrat­ko, sa­mo u apri­lu, za de­vet da­na, sa­ve­zni­ci su Be­o­grad bom­bar­do­va­li če­ti­ri pu­ta.

Be­o­grad je na Us­krs 16. apri­la 1944. bom­bar­do­van kao se­kun­dar­ni cilj (a ne da je bom­bar­do­van slu­čaj­no), dok su ci­lje­vi ra­zor­nog bom­bar­do­va­nja dru­gog da­na Us­kr­sa 17. apri­la ozna­če­ni kao pri­mar­ni cilj sa­ve­znič­kih bom­bar­de­ra.

Sva ova če­ti­ri us­kr­šnja bom­bar­do­va­nja mo­gu se sma­tra­ti za je­din­stve­nu ak­ci­ju Bal­kan­skih va­zdu­ho­plov­nih sna­ga sta­ci­o­ni­ra­nih u ju­žnoj Ita­li­ji.

Opi­si stra­da­nja ci­vi­la, kao i fo­to­gra­fi­je, uža­sa­va­ju­ći su. Po­seb­no opi­si stra­da­nja be­ba i maj­ki u Op­štin­skom po­ro­di­li­štu u Krun­skoj uli­ci ko­je je raz­ne­to bom­ba­ma, de­ce iz deč­jih sklo­ni­šta iz Zve­čan­ske uli­ce, de­la gra­da oko Baj­lo­ni­je­ve pi­ja­ce, Alek­san­dro­ve uli­ce, Ka­le­ni­će­vog guv­na, Te­ra­zi­ja i dru­gih kra­je­va gra­da u ko­ji­ma ni­je bi­lo ni­ka­kvih voj­nih ili in­du­strij­skih me­ta. Po­go­đen je i lo­gor na Saj­mi­štu, gde je po­gi­nu­lo iz­me­đu 80 i 120 lo­go­ra­ša. Pot­pu­no je sru­še­no ili te­ško ošte­će­no vi­še od 1.200 obje­ka­ta, vo­do­vod­na i ka­na­li­za­ci­o­na in­fra­struk­tu­ra.

Ge­ne­ral Mi­ha­i­lo­vić je 21. apri­la 1944. po­slao de­pe­šu Ju­go­slo­ven­skoj kra­ljev­skoj vla­di oba­ve­šta­va­ju­ći je da su pri­li­kom bom­bar­do­va­nja od voj­nih obje­ka­ta stra­da­li sa­mo že­le­znič­ka sta­ni­ca, fa­bri­ka voj­nog pri­bo­ra i ku­ća u ko­joj je Ge­sta­po bio sme­šten na Dor­ćo­lu. „Bom­be su ba­ca­ne po svim kra­je­vi­ma gra­da, čak su po­go­đe­ne bol­ni­ce i sa­na­to­ri­ju­mi. Voj­na bol­ni­ca, u ko­joj su se na­la­zi­li na­ši za­ro­blje­ni­ci po­vrat­ni­ci ra­di le­če­nja, bi­la je po­go­đe­na. Da­lje, sru­še­ne su sle­de­će usta­no­ve: kli­ni­ka za unu­tra­šnje bo­le­sti, deč­ja kli­ni­ka, dr­žav­na bol­ni­ca, op­štin­sko po­ro­di­li­šte, za­vod za iz­be­glu de­cu i mno­go­broj­ne pri­vat­ne zgra­de.” Mi­ha­i­lo­vić da­lje na­vo­di da su naj­vi­še stra­da­li Sla­vi­ja, deo oko Teh­nič­kog fa­kul­te­ta i stu­dent­skog do­ma, Te­ra­zi­je, Ne­ma­nji­na, uli­ce Mi­lo­ša Ve­li­kog, Kra­lji­ce Na­ta­li­je i Sa­ra­jev­ska. „Na uli­ca­ma le­še­vi žr­ta­va svu­da su pri­sut­ni. Oni ko­ji su pre­ži­ve­li raz­be­ga­li su se na sve stra­ne. Či­ta­ve uli­ce su u pla­me­nu. Pr­va po­moć od­mah je pre­sta­la da funk­ci­o­ni­še. Još uvek le­še­vi se na­la­ze na uli­ca­ma. Po­sle­di­ce ovog bom­bar­do­va­nja da­le­ko su go­re od onog 6. apri­la 1941. go­di­ne. Be­o­grad ko­ji je dao 27. mart ni­je za­slu­žio ovo”, za­klju­čio je Mi­ha­i­lo­vić.

Slič­ne po­dat­ke o ra­zo­re­nim de­lo­vi­ma gra­da iz­ne­le su i lo­kal­ne vla­sti u Be­o­gra­du do­da­ju­ći pre­ci­zne broj­ke o pro­na­la­že­nju za­tr­pa­nih i sa­hra­nji­va­nih, raš­či­šća­va­nju uli­ca i ob­no­vi grad­ske in­fra­struk­tu­re.

April­ska bom­bar­do­va­nja ci­lje­va u Ju­go­sla­vi­ji, a po­seb­no us­kr­šnje bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da, uz­ne­mi­ri­li su i iz­be­glič­ku vla­du. Pro­te­sto­va­li su am­ba­sa­do­ri u Lon­do­nu i Va­šing­to­nu (Bo­go­ljub Jev­tić i Kon­stan­tin Fo­tić). Bo­go­ljub Jev­tić je ulo­žio pi­sme­ni pro­test Fo­rin ofi­su uka­zu­ju­ći na ve­li­ke ci­vil­ne žr­tve i ma­te­ri­jal­na ra­za­ra­nja. Po­red to­ga, po­seb­no je is­ti­cao po­li­tič­ki aspekt bom­bar­do­va­nja po­zi­va­ju­ći se na emi­si­je Bi-Bi-Si­ja u ko­ji­ma je is­ti­ca­no da su bom­bar­do­va­nja pred­u­ze­ta od sa­ve­zni­ka na zah­tev mar­ša­la Ti­ta i da je na­me­na ovih bom­bar­do­va­nja da raz­bi­ju me­sta ot­po­ra na ko­ja par­ti­za­ni na­i­la­ze, što im je da­va­lo vi­še po­li­tič­ki ne­go voj­nič­ki ka­rak­ter i tre­ba­lo je da oja­ča­ju po­kret mar­ša­la Ti­ta. „Ju­go­slo­ven­ska vla­da du­bo­ko je za­bri­nu­ta, kad su ta­kva bom­bar­do­va­nja pred­sta­vlje­na kao in­ter­ven­ci­ja u ko­rist jed­ne stra­ne, a pro­tiv dru­ge stra­ne, što osta­vlja uti­sak na na­rod Ju­go­sla­vi­je da ve­li­ki sa­ve­zni­ci, ne sa­mo što se in­te­re­su­ju unu­tra­šnjim i lo­kal­nim stva­ri­ma i raz­mi­ri­ca­ma, već ak­tiv­no uzi­ma­ju uče­šća da po­mog­nu je­dan po­li­tič­ki po­kret, ko­ji je ju­go­slo­ven­skom na­ro­du u ce­li­ni tuđ i ne­ga­ti­van.” Jev­ti­ća je po­sle us­kr­šnjeg bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da pri­mio stal­ni se­kre­tar u Fo­rin ofi­su ube­đu­ju­ći ga da je i bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da deo op­se­žnih ope­ra­ci­ja pro­tiv ne­pri­ja­te­lja, da ni­je mo­gao Jev­ti­ću da obe­ća da će bom­bar­do­va­nja pre­sta­ti, ali da su da­te in­struk­ci­je pi­lo­ti­ma da bom­bar­du­ju sa­mo voj­ne objek­te, da „mi ne in­ter­ve­ni­še­mo za jed­nu stra­nu pro­tiv dru­ge” i slič­no.

Sa­ve­zni­ci su od ma­ja do sep­tem­bra 1944. još osam pu­ta bom­bar­do­va­li Be­o­grad. Po­sled­nji put to je bi­lo 18. sep­tem­bra 1944, dok je 4. ok­to­bra 1944. po­sled­nji put 21 bri­tan­ski avi­on po­la­gao mi­ne u Du­nav po­red Be­o­gra­da.

Ne­di­će­va ad­mi­ni­stra­ci­ja sma­tra­la je ovo bom­bar­do­va­nje te­ro­ri­stič­kim ak­tom, ža­li­la se Me­đu­na­rod­nom cr­ve­nom kr­stu i pre­ko štam­pe na­pa­da­la En­gle­ze, ko­ji­ma ni­ka­da ne tre­ba ve­ro­va­ti, ko­ji su ovim bom­bar­do­va­nji­ma po­ma­ga­li par­ti­zan­skom po­kre­tu i Jo­si­pu Bro­zu. Po­red to­ga, pri­re­đe­na je i iz­lo­žba i ob­ja­vlje­na knji­ga do­ku­me­na­ta „Be­o­grad­ski kr­va­vi us­krs”, za ko­ju je Mi­ro­slav Spa­laj­ko­vić na­pi­sao po­se­ban čla­nak o ra­za­ra­nju Be­o­gra­da za­pi­tav­ši se „Ko ga još ni­je bom­bar­do­vao!… Sva ra­ni­ja bom­bar­do­va­nja mo­gu se raz­u­me­ti i do­ne­kle oprav­da­ti. Ali pro­tiv ovog po­sled­njeg bu­ni se ne sa­mo mo­ral, ne­go i obi­čan zdrav ra­zum”.

Ne­vi­ne žr­tve ovih bom­bar­do­va­nja, uva­ža­va­ju­ći uku­pan kon­tekst rat­nih zbi­va­nja, tra­že ne­za­bo­rav i za­slu­žu­ju ade­kvat­ne be­le­ge na me­sti­ma stra­da­nja, gde bi se mo­gao po­lo­ži­ti cvet i upa­li­ti sve­ća.

*Isto­ri­čar