Treperenje srca kao simptom poremećaja srčanog ritma

Atrijalna fibrilacija je najčešći poremećaj srčanog ritma. Poslednjih godina je predmet velikog interesovanja, intenzivnog kliničkog istraživanja i procene uticaja na obolevanje i smrtnost.

Dr Nataša Ristić (Foto: lična arhiva)

Kako ističe dr Nataša Ristić, kardiolog, atrijalna fibrilacija ili apsolutna aritmija je uzrok tromboembolijskih moždanih udara (šloga) u više od 75 odsto slučajeva. Takođe je najčešći uzrok hospitalizacije, tj. bolničkog lečenja. Nekada je udružena sa drugim bolestima srca, na primer sa bolestima zalistaka (kao što je aortna stenoza), ali 30 odsto bolesnika nema drugu dokazanu bolest srca.

– Simptomi atrijalne fibrilacije su malaksalost i nedostatak vazduha. Ukoliko postoji pored aritmije i ubrzani srčani ritam (tahikardija) može doći do razvoja popuštanja srca, gubitka svesti ili angine pektoris (bola u grudima koji nastaje zbog nedovoljnog dopremanja kiseonika putem krvi u srčani mišić). Atrijalna fibrilacija se može komplikovati i biti okidač za ozbiljne životno ugrožavajuće poremećaje ritma. Treba je na vreme otkriti i pravovremeno lečiti da ne bi došlo do komplikacija – ističe dr Ristić.

Najveći problem je što dosta osoba nema osećaj aritmije, pa ne zna kada treba da se obrati lekaru. Naša sagovornica kaže da u atrijalnoj fibrilaciji, odnosno treperenju pretkomora, njihova frekvenca iznosi od 400–600/min, a frekvenca komora je apsolutno aritmična. Postoji i problem pod nazivom atrijalni flater (lepršanje pretkomora) kada je frekvenca pretkomora 250–300/min.

– Što duže traje aritmija, dolazi do proširenja leve pretkomore i rizika od nastanka tromba u njoj. Takav tromb je obično uzrok moždanog udara. Zato je važno da pacijenti sa ovom vrstom aritmije dobiju antikoagulantnu terapiju (za razređivanje krvi), pored lekova za aritmiju.

Postoji paroksizmalni atrijalni flater, koji se javlja kod osoba bez strukturalnih poremećaja srca. Takozvani hronični perzistentni atrijalni flater se javlja kod reumatskih oboljenja, srčane slabosti, angine pektoris, kardiomiopatije, bolesti srčanih zalistaka (mitralna/trikuspidalna, stenoza/insuficijencija) – navodi dr Ristić.

Atrijalna fibrilacija deli se na paroksizmalnu, perzistentnu i permanentnu. Svaka od njih ima svoje specifičnosti. Naša sagovornica ističe da paroksizmalna traje manje od sedam dana, da se karakteriše napadima atrijalne fibrilacije koja se smenjuje sa pravilnim sinusnim ritmom spontano. U slučaju perzistentne, gde epizoda atrijalne fibrilacije traje duže od 48 sati, potrebno je primeniti elektrokonverziju ili medikamentoznu konverziju (lekovi ili elektrošok) za prekidanje aritmije. Permanentna traje duže od sedam dana, može i više godina, i u ovom slučaju ne postoji mogućnost spontanog uspostavljanja pravilnog srčanog ritma, pa je potrebna farmakološka i elektrokonverzija.

– Atrijalna fibrilacija može biti simptomatična ili asimptomatska. Asimptomatske se otkriju prilikom EKG snimanja. Ukoliko postoji sumnja na ovaj problem, potrebno je uraditi holter EKG koji se nosi 24 sata, da bi se „uhvatila” epizoda aritmije i započela adekvatna terapija.

Simptomi zavise od frekvence. Ukoliko je ubrzan srčani rad prisutan, tegobe su nedostatak vazduha, bol u grudima, umor, nesvestica. Problem se nekada javlja posle neprospavane noći, konzumiranja psihoaktivnih supstanci, alkohola, cigareta i energetskih pića. Stres i uzbuđenje (adrenalin) mogu dovesti do napada atrijalne fibrilacije – smatra dr Ristić.

Okidač za atrijalnu fibrilaciju može da bude i infarkt srca, miokarditis (zapaljenje srčanog mišića), pojačana funkcija štitaste žlezde (hipertireoidizam), akutne plućne bolesti, plućna embolija, poremećaji elektrolita… Često se javlja i postoperativno.

– Postoji i uticaj vegetativnog nervnog sistema na pojavu ovog problema.

U vagusnom tipu atrijalne fibrilacije paroksizam se tipično javlja u snu, u vreme odmora i relaksacije. Ovaj tip je čest kod osoba od 30–50 godina i češće se javlja kod muškaraca. Adrenergijski tip atrijalne fibrilacije je prisutan u vreme najveće fizičke aktivnosti i izražene tahikardije. Tahikardija je obično prisutna u stresnim situacijama.

Neželjene posledice su atrijalnom tahiaritmijom izazvana kardiomiopatija, a potom i srčano popuštanje. Srećom, ova vrsta kardiomiopatije je reveribilna, odnosno srce se oporavlja kada se uspostavi pravilan srčani ritam i kontrola frekvence. Kardiolozi koji se bave elektrofiziologijom i aritmologijom procenjuju koji tip lečenja je individualno potreban pacijentu, odnosno da li mu je potrebno lečenje medikamentima, elektrokonverzija ili radiofrekventna ablacija – zaključila je dr Ristić.