Amerikanac moj najbolji drug

Moj najbolji drug u Tokiju bio je Amerikanac. Došao je tamo sa roditeljima koji su se posle obavljene misije vratili u Ameriku, a on je ostao - ni na nebu, ni na zemlji.

Preživljavao je od časova engleskog, usput prodajući i poneku fotografiju. Imao je padinu u grlu, pa alkoholu nije bilo teško da se tuda sruči. Imao je i zlatno srce, valjda ga još negde služi.

Zbližio nas je španski. Ja sam u Tokijo doselio iz Madrida, a on je kao mlad provodio raspuste u Hispaniji jer ga je nešto vuklo da progovori tamošnji idiom. Obojica smo se motali u istom latino-američkom društvancetu, ali nam uklapanje ne beše lako.

Urugvajac i Kolumbijanac za nas nisu govorili istim jezikom, a fatalni udarac zadao nam je Brazilac koji je sve ostale lepo razumeo, a drugima se obraćao na svojoj verziji portugalskog. To nikome nije smetalo, osim nama dvojici. Za nas je to bilo previše, potpuno drugi jezik. Ostali smo sami.

Dok smo ručali u jednoj kafani, prišla nam je sredovečna gospođa, preplavljena emocijom. „Slušam vas kako govorite moj jezik, na te vaše načine i srce mi treperi, ne mogu da verujem. Ja sam Meksikanka, ovde živim već trideset godina, udata sam za Japanca" i tako dalje. Konverzacija nije potrajala, ali taj momenat, to njeno začuđeno i očarano lice ostalo je u sećanju kao da je bilo juče. Dobili smo odlikovanje.

Politički smo bili dijametralno suprotni. On je uzimao zdravo za gotovo sve što je dolazilo od američke levice, a ja sa refleksom balkanskog kontraša, ponekad bi se našao u situaciju da branim stavove američke tvrde desnice, iako te tipove nisam nosio u srcu.

Već tada, tresla me je pozorišna groznica. Kako to već biva sa porocima, pokušao sam da to i njemu prenesem, ali bez uspeha. Zainteresovao ga je samo kabuki, jer je tamo mogao da napravi poneku dobru fotku, pre i posle spektakla.

Na moje insistiranje da obiđe muzej savremene umetnosti u zalivu Jokosuka, prvo je odmahnuo rukom, pa onda iskolačio oči, počevši frazu španskim uzvikom „Hombre" (čoveče), koji mi stranci uvek koristimo u pogrešnom kontekstu.

„Tamo je američka vojna baza i ja neću da neko pomisli da sam deo njih". Ujeo sam se za jezik da ne branim „njih". Većina su ipak bili obični vojnici koji služe svojoj državi.

Koliko god da sam dobro poznavao pozorišnu scenu, on je deset puta bolje znao onu drugu, bez svetla reflektora, koja se odvijala u tačinomijama - jeftinim sportskim barovima bez stolica, u javnim kupatilima (sento), u minijaturnim barovima sa pet-šest stalnih gostiju, u restorančićima bez i jednog latiničnog slova ili arapske cifre u meniju.

Obojicu nas je privlačio Kjoto, ali tamo nikad nismo bili istovremeno. Ja sam oportunistički birao jeftinije hotele, što bliže centru, sa individualnim kupatilom i spavanjem u krevetu. Ideja mi je bila da vreme provodim napolju, u hramovima, baštama i pozorištima.

On, iako je u to vreme imao znatno manje prihode od mene, u Kjotu je morao da ima luksuzni hotel u japanskom stilu, sa zajedničkim kupatilom i spavanjem na podu uz raskošni doručak s desetinom prefinjenih jela, računajući i delikatni sašimi (sirovu ribu).

Moja baka Hercegovka je govorila: „Ne jede pitu ko ima, nego ko je naučio"

U neko doba Amerikanac je morao da se vrati u Ameriku. Posle poslednje žurke, poslednjeg dana u Tokiju, diskretno me je pozvao da podelim s njim „ultimativnu" šetnju tamnom stranom megalopolisa. Krenuli smo iz kvarta Šindžuku, koji mi je i pre izgledao kao senovita strana grada: tu je ogromna železnička stanica koja svakog dana primi više miliona putnika.

Tu su uz elitne robne kuće i silni barovi s animir-damama koje kontroliše jakuza, lokalna mafija. Tu je nji-čome, prestonica gej Japana, bezmalo u senci oblakodera iz kojih vlada vlada Velikog Tokija s njegovih 40-tak miliona stanovnika.

Bio sam ubeđen da kvart već dobro poznajem. Posle desetak minuta hoda stigosmo u naizgled miran kraj s jednospratnim kućama, kao u nekoj usnuloj periferiji. U lokalnoj kafani mlade Japanke sede s nekim bradatim Irancima.

U Japanu je trgovina drogom strogo kontrolisana, ali ovde je, kaže moj prijatelj, supermarket - ima svega.

Sledeća ulica prepuna je oskudno obučenih kolumbijskih prostitutki, koje vas pozivaju na španskom da podelite noć s njima. Par ulica dalje naiđosmo na grupicu Vijetnamki sličnog profila, prijatelj mi kaza „Ove su dečaci". I tako do jutra, kroz neku vrstu anti-Diznilenda. Ne pitah ga otkud poznaje „zonu sumraka", bilo mi je lakše da odglumim blaziranost.

Te noći, konzumirali smo samo sake tj. njihon šu - čas hladan, čas vruć, presecajući žestokom rakijom šoču. Rastali smo se u ranu zoru, na nekoj zatvorenoj metro stanici, kao da je bila otvorena, kao da nije bilo zauvek.

S novim danom preko moje slike umivenog i pristojnog Tokija osvanula je pukotina. To me nije sprečilo da zavolim taj grad još i više. Na japanskom se kaže „kintsugi": isklizne ti iz ruku dragocena činija, a ti onda zalepiš njene parčiće smesom koja sadrži nešto zlatne prašine. Naglašavajući pukotinu učiniš činiju još vrednijom jer se jasno vidi njena traumatična povest.

Naredne godine put i mene odnese dalje. Sad je sve prošlo. Prošao je i kovid i njegovo vreme. Nikad u životu ne pokupovah toliko knjiga istovremeno čitajući manje nego pre.

Na polici mi stoji nekoliko Kortazarovih (Cortázar) dela, ali me je tek skitanje po „svetskoj paučini" dovelo do ovoga:

Un día volverás, te sentarás

frente a mí y me dirás cómo

fueron los días que estuviste

lejos; y sabrás con certeza

que debiste quedarte.

Vratićeš se jednom, sešćeš

ispred mene i kazaćeš mi kakvi

bili su dani dok bejaše

daleko; i znaćeš pouzdano

da ti je valjalo ostati.

N. Ercegovac

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika