Американац мој најбољи друг

Мој најбољи друг у Токију био је Американац. Дошао је тамо са родитељима који су се после обављене мисије вратили у Америку, а он је остао - ни на небу, ни на земљи.

Преживљавао је од часова енглеског, успут продајући и понеку фотографију. Имао је падину у грлу, па алкохолу није било тешко да се туда сручи. Имао је и златно срце, ваљда га још негде служи.

Зближио нас је шпански. Ја сам у Токијо доселио из Мадрида, а он је као млад проводио распусте у Хиспанији јер га је нешто вукло да проговори тамошњи идиом. Обојица смо се мотали у истом латино-америчком друштванцету, али нам уклапање не беше лако.

Уругвајац и Колумбијанац за нас нису говорили истим језиком, а фатални ударац задао нам је Бразилац који је све остале лепо разумео, а другима се обраћао на својој верзији португалског. То никоме није сметало, осим нама двојици. За нас је то било превише, потпуно други језик. Остали смо сами.

Док смо ручали у једној кафани, пришла нам је средовечна госпођа, преплављена емоцијом. „Слушам вас како говорите мој језик, на те ваше начине и срце ми трепери, не могу да верујем. Ја сам Мексиканка, овде живим већ тридесет година, удата сам за Јапанца" и тако даље. Конверзација није потрајала, али тај моменат, то њено зачуђено и очарано лице остало је у сећању као да је било јуче. Добили смо одликовање.

Политички смо били дијаметрално супротни. Он је узимао здраво за готово све што је долазило од америчке левице, а ја са рефлексом балканског контраша, понекад би се нашао у ситуацију да браним ставове америчке тврде деснице, иако те типове нисам носио у срцу.

Већ тада, тресла ме је позоришна грозница. Како то већ бива са пороцима, покушао сам да то и њему пренесем, али без успеха. Заинтересовао га је само кабуки, јер је тамо могао да направи понеку добру фотку, пре и после спектакла.

На моје инсистирање да обиђе музеј савремене уметности у заливу Јокосука, прво је одмахнуо руком, па онда исколачио очи, почевши фразу шпанским узвиком „Хомбре" (човече), који ми странци увек користимо у погрешном контексту.

„Тамо је америчка војна база и ја нећу да неко помисли да сам део њих". Ујео сам се за језик да не браним „њих". Већина су ипак били обични војници који служе својој држави.

Колико год да сам добро познавао позоришну сцену, он је десет пута боље знао ону другу, без светла рефлектора, која се одвијала у тачиномијама - јефтиним спортским баровима без столица, у јавним купатилима (сенто), у минијатурним баровима са пет-шест сталних гостију, у ресторанчићима без и једног латиничног слова или арапске цифре у менију.

Обојицу нас је привлачио Кјото, али тамо никад нисмо били истовремено. Ја сам опортунистички бирао јефтиније хотеле, што ближе центру, са индивидуалним купатилом и спавањем у кревету. Идеја ми је била да време проводим напољу, у храмовима, баштама и позориштима.

Он, иако је у то време имао знатно мање приходе од мене, у Кјоту је морао да има луксузни хотел у јапанском стилу, са заједничким купатилом и спавањем на поду уз раскошни доручак с десетином префињених јела, рачунајући и деликатни сашими (сирову рибу).

Моја бака Херцеговка је говорила: „Не једе питу ко има, него ко је научио"

У неко доба Американац је морао да се врати у Америку. После последње журке, последњег дана у Токију, дискретно ме је позвао да поделим с њим „ултимативну" шетњу тамном страном мегалополиса. Кренули смо из кварта Шинџуку, који ми је и пре изгледао као сеновита страна града: ту је огромна железничка станица која сваког дана прими више милиона путника.

Ту су уз елитне робне куће и силни барови с анимир-дамама које контролише јакуза, локална мафија. Ту је њи-чоме, престоница геј Јапана, безмало у сенци облакодера из којих влада влада Великог Токија с његових 40-так милиона становника.

Био сам убеђен да кварт већ добро познајем. После десетак минута хода стигосмо у наизглед миран крај с једноспратним кућама, као у некој уснулој периферији. У локалној кафани младе Јапанке седе с неким брадатим Иранцима.

У Јапану је трговина дрогом строго контролисана, али овде је, каже мој пријатељ, супермаркет - има свега.

Следећа улица препуна је оскудно обучених колумбијских проститутки, које вас позивају на шпанском да поделите ноћ с њима. Пар улица даље наиђосмо на групицу Вијетнамки сличног профила, пријатељ ми каза „Ове су дечаци". И тако до јутра, кроз неку врсту анти-Дизниленда. Не питах га откуд познаје „зону сумрака", било ми је лакше да одглумим блазираност.

Те ноћи, конзумирали смо само саке тј. њихон шу - час хладан, час врућ, пресецајући жестоком ракијом шочу. Растали смо се у рану зору, на некој затвореној метро станици, као да је била отворена, као да није било заувек.

С новим даном преко моје слике умивеног и пристојног Токија осванула је пукотина. То ме није спречило да заволим тај град још и више. На јапанском се каже „кинтсуги": исклизне ти из руку драгоцена чинија, а ти онда залепиш њене парчиће смесом која садржи нешто златне прашине. Наглашавајући пукотину учиниш чинију још вреднијом јер се јасно види њена трауматична повест.

Наредне године пут и мене однесе даље. Сад је све прошло. Прошао је и ковид и његово време. Никад у животу не покуповах толико књига истовремено читајући мање него пре.

На полици ми стоји неколико Кортазарових (Cortázar) дела, али ме је тек скитање по „светској паучини" довело до овога:

Un día volverás, te sentarás

frente a mí y me dirás cómo

fueron los días que estuviste

lejos; y sabrás con certeza

que debiste quedarte.

Вратићеш се једном, сешћеш

испред мене и казаћеш ми какви

били су дани док бејаше

далеко; и знаћеш поуздано

да ти је ваљало остати.

Н. Ерцеговац

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика