Ne umem da izađem na kraj s ovim svetom

Kad neka osoba umre, ostane samo naša priča o njoj. To je kraj. Idemo dalje.

Ovim rečima se završava knjiga regionalne književnice Đurđice Čilić „Novi kraj”, koja je, otkako je objavljena kod nas u izdanju kuće „Booka”, postala veoma tražena i rado čitana. Reč je o autofikcijskim crticama u kojima se prepliću autorkina prošlost i sadašnjost. Stvarnosna proza u ovoj knjizi je bliska mnogima: detinjstvo u mirnoj zemlji, bez nasilja i bahatosti, komšije kakve svi pamtimo, pesme Bisere Veletanlić, pa onda rat, podele, bolest majke... Možda upravo ta mirna humana nota koju autorka održava bilo o kom segmentu da govori, privlači čitaoce?

– Verovatno da. Pišem nepretenciozno, komunikativno, jednostavnim jezikom, o temama koje su zajedničke mnogima, naročito ljudima koji su rođeni u Jugoslaviji i čija se etička osetljivost gradila na istim humanističkim vrednostima, a estetski senzibilitet na istim filmovima, muzici i knjigama – kaže za „Politiku” Đurđica Čilić, koja je rođena u Bosni, 1975. u Livnu, odrastala u Vitezu, dok od 1994. godine živi u Zagrebu, gde radi na Katedri za poljski jezik i književnost tamošnjeg Filozofskog fakulteta, a od 2022. predaje i na univerzitetu u poljskim Katovicama.

Objavila je više stručnih radova o poljskoj književnosti 19. i 20. veka, književne recenzije i prevode savremene poljske poezije. Njena prva knjiga „Fafarikul” iz 2020, takođe autofikcija, postala je regionalni književni hit, dok je „Novi kraj” njena druga autofikcijska proza.  

Đurđica Čilić ovih dana boravi u Beogradu i danas će u knjižari „Bookastore” (Cara Dušana 68) od 14 sati predstaviti svoju knjigu i potpisivati je čitaocima.

  Izgleda da su u vašoj knjizi „Novi kraj” mnogi pronašli deo zajedničke prošlosti. Koji je bio vaš početni impuls za ovakvu prozu?

Pisala sam je u teškom periodu kad sam se suočavala s neumitnim gubitkom majke koja je bolovala od neizlečive bolesti. Mama i ja smo imale malo više od godinu dana da se oprostimo, što je s jedne strane dar, jer je važno i za onog koji odlazi i za onog koji ostaje da se izgovori sva ljubav i da se puno puta rašire ruke za sve zagrljaje, tako da ništa ne ostane neizrečeno i nijedan poljubac neutisnut. Svi zagrljaji koje ne damo onome kome su namenjeni, sva „volim te” koja ne izgovorimo, posle nas pritiskaju kao teg koji se ne može ukloniti. S druge strane, rastajanje zbog smrtonosne bolesti koje traje tako dugo i bolno, a znate kako će završiti, neverovatno je tužno tim više što znate da će, jednom kad te bliske osobe ne bude, na njeno mesto doći praznina koju, pogotovo ako je mama u pitanju, niko drugi ne može ispuniti.

Autofikcija je česta u savremenoj prozi. Šta je vas opredelilo za taj način pisanja?

Manjak imaginacije. Ja ne znam izmišljati svetove, ja samo nastojim pretočiti u reči ovaj koji vidim i koji me okružuje. Ne znam s njim izaći na kraj pa pokušavam njime ovladati tako što ću ono što me u njemu razdražuje, intrigira, veseli ili rastužuje – imenovati, zauzdati rečima, fiksirati za posle, kad više ni mene ni onoga o čemu pišem – ne bude. Volim čitati pisce koji izmišljaju, imponuje mi njihova mašta i njihova gotovo božanska moć da stvore svet u kojem mogu što god im se prohte. Ili kako to kaže poljska pesnikinja Vislava Šimborska: „Radost pisanja./Mogućnost zaustavljanja./Osveta smrtne ruke.” Ona hoće time reći da je ljudska ruka smrtna, ali to je ruka koja drži pero: to nam je jedina dostupna forma osvete prirodnim zakonima odnosno prolaznosti. U spoljašnjem, realnom svetu ne možemo ni promeniti ni poništiti nijednu od sveopštih zakonitosti: smrtnost, prolaznost, trpljenje, bolest, raspad... A kad već nismo u stanju ovladati ništavilom koje na nas vreba u svakom trenu našeg postojanja na ovome svetu, jedini izlaz je da stvorimo drugi svet, u kojem protok vremena može biti čudesno zaustavljen, trpljenje može biti izbegnuto, smrt onemogućena, a Ništavilu oduzeta moć.

Na jednom mestu u knjizi kažete da volite da dođete u Vitez, grad vašeg detinjstva, zato što vas tu deca na ulici pozdrave s dobar dan iako vas uopšte ne poznaju. U vreme agresije koja nas okružuje šta nam taj detalj govori?

Mislim da drugim ljudima treba apriori pristupati blago, dobrohotno, s osmehom. Odmah višestruko povećavamo mogućnost da nam jednako tako odgovore. Na agresiju instinktivno reagujemo nasilno, na blagost – blagošću.

Veoma ste aktivni na „Fejsbuku”. Šta generalno mislite o društvenim mrežama?

Na društvenim mrežama se samo intenzivnije ukazuje ono što ionako viđam oko nas, u realnim okruženjima, samo je na društvenim mrežama odgovornost manja i nepromišljenost veća jer ste zaštićeni fizičkom distancom od neistomišljenika i virtuelnom podrškom vama sličnih, koji vam uvek daju osećaj da ste u pravu, čak i kad ste velika štetočina. Nastojala sam na „Fejsbuku” raditi ono što inače radim u životu: predstavljati poljsku poeziju i književnost, povezivati se s ljudima s kojima delim afinitete i stavove. Ali prava književnost, kao ni bilo koja ozbiljna ljudska praksa, nije na „Fejsbuku”. Društvene mreže eventualno mogu poslužiti samo kao neko mesto informacija i uputa gde da ih tražimo. Na primer u bibliotekama.

Gostujete u Beogradu u osetljivom trenutku. Svi su još u šoku zbog tragičnih događaja, a promocija vaše knjige je pomerena za jedan dan, jer se vremenski poklapala sa protestom protiv nasilja. S kakvim osećanjima ste ovaj put stigli u naš grad?

U Beogradu, kao i u Zagrebu, sve što se događa tiče me se i pogađa me kao da se događa kod moje kuće. Mislila sam da ćemo promociju knjige odgoditi, ali moj je urednik Ivan Bevc rekao da se baš sad ne smemo povući svi mi koji ne mislimo da je svet ovakav kakav jeste jedini moguć i da nam iz njega nema izlaza. Jedan od načina da ga popravljamo jeste i razgovor s drugima, susreti, odnosno književnost koja nam, kad je dobra, pokazuje kako da razmišljamo o alternativnim stvarnostima, kako da se uživljavamo u tuđe sudbine, kako da upoznajemo život u njegovoj slojevitosti i kako da ga oplemenjujemo. Iako ih nazivamo drukčijim imenima, naš je jezik zajednički, naši su narodi bratski, naše su patnje slične, isti smo ljudi. Potrebni smo jedni drugima, pogotovo u krizama.