Не умем да изађем на крај с овим светом

Кад нека особа умре, остане само наша прича о њој. То је крај. Идемо даље.

Овим речима се завршава књига регионалне књижевнице Ђурђице Чилић „Нови крај”, која је, откако је објављена код нас у издању куће „Booka”, постала веома тражена и радо читана. Реч је о аутофикцијским цртицама у којима се преплићу ауторкина прошлост и садашњост. Стварносна проза у овој књизи је блиска многима: детињство у мирној земљи, без насиља и бахатости, комшије какве сви памтимо, песме Бисере Велетанлић, па онда рат, поделе, болест мајке... Можда управо та мирна хумана нота коју ауторка одржава било о ком сегменту да говори, привлачи читаоце?

– Вероватно да. Пишем непретенциозно, комуникативно, једноставним језиком, о темама које су заједничке многима, нарочито људима који су рођени у Југославији и чија се етичка осетљивост градила на истим хуманистичким вредностима, а естетски сензибилитет на истим филмовима, музици и књигама – каже за „Политику” Ђурђица Чилић, која је рођена у Босни, 1975. у Ливну, одрастала у Витезу, док од 1994. године живи у Загребу, где ради на Катедри за пољски језик и књижевност тамошњег Филозофског факултета, а од 2022. предаје и на универзитету у пољским Катовицама.

Објавила је више стручних радова о пољској књижевности 19. и 20. века, књижевне рецензије и преводе савремене пољске поезије. Њена прва књига „Фафарикул” из 2020, такође аутофикција, постала је регионални књижевни хит, док је „Нови крај” њена друга аутофикцијска проза.  

Ђурђица Чилић ових дана борави у Београду и данас ће у књижари „Bookastore” (Цара Душана 68) од 14 сати представити своју књигу и потписивати је читаоцима.

  Изгледа да су у вашој књизи „Нови крај” многи пронашли део заједничке прошлости. Који је био ваш почетни импулс за овакву прозу?

Писала сам је у тешком периоду кад сам се суочавала с неумитним губитком мајке која је боловала од неизлечиве болести. Мама и ја смо имале мало више од годину дана да се опростимо, што је с једне стране дар, јер је важно и за оног који одлази и за оног који остаје да се изговори сва љубав и да се пуно пута рашире руке за све загрљаје, тако да ништа не остане неизречено и ниједан пољубац неутиснут. Сви загрљаји које не дамо ономе коме су намењени, сва „волим те” која не изговоримо, после нас притискају као тег који се не може уклонити. С друге стране, растајање због смртоносне болести које траје тако дуго и болно, а знате како ће завршити, невероватно је тужно тим више што знате да ће, једном кад те блиске особе не буде, на њено место доћи празнина коју, поготово ако је мама у питању, нико други не може испунити.

Аутофикција је честа у савременој прози. Шта је вас определило за тај начин писања?

Мањак имагинације. Ја не знам измишљати светове, ја само настојим преточити у речи овај који видим и који ме окружује. Не знам с њим изаћи на крај па покушавам њиме овладати тако што ћу оно што ме у њему раздражује, интригира, весели или растужује – именовати, зауздати речима, фиксирати за после, кад више ни мене ни онога о чему пишем – не буде. Волим читати писце који измишљају, импонује ми њихова машта и њихова готово божанска моћ да створе свет у којем могу што год им се прохте. Или како то каже пољска песникиња Вислава Шимборска: „Радост писања./Могућност заустављања./Освета смртне руке.” Она хоће тиме рећи да је људска рука смртна, али то је рука која држи перо: то нам је једина доступна форма освете природним законима односно пролазности. У спољашњем, реалном свету не можемо ни променити ни поништити ниједну од свеопштих законитости: смртност, пролазност, трпљење, болест, распад... А кад већ нисмо у стању овладати ништавилом које на нас вреба у сваком трену нашег постојања на овоме свету, једини излаз је да створимо други свет, у којем проток времена може бити чудесно заустављен, трпљење може бити избегнуто, смрт онемогућена, а Ништавилу одузета моћ.

На једном месту у књизи кажете да волите да дођете у Витез, град вашег детињства, зато што вас ту деца на улици поздраве с добар дан иако вас уопште не познају. У време агресије која нас окружује шта нам тај детаљ говори?

Мислим да другим људима треба априори приступати благо, доброхотно, с осмехом. Одмах вишеструко повећавамо могућност да нам једнако тако одговоре. На агресију инстинктивно реагујемо насилно, на благост – благошћу.

Веома сте активни на „Фејсбуку”. Шта генерално мислите о друштвеним мрежама?

На друштвеним мрежама се само интензивније указује оно што ионако виђам око нас, у реалним окружењима, само је на друштвеним мрежама одговорност мања и непромишљеност већа јер сте заштићени физичком дистанцом од неистомишљеника и виртуелном подршком вама сличних, који вам увек дају осећај да сте у праву, чак и кад сте велика штеточина. Настојала сам на „Фејсбуку” радити оно што иначе радим у животу: представљати пољску поезију и књижевност, повезивати се с људима с којима делим афинитете и ставове. Али права књижевност, као ни било која озбиљна људска пракса, није на „Фејсбуку”. Друштвене мреже евентуално могу послужити само као неко место информација и упута где да их тражимо. На пример у библиотекама.

Гостујете у Београду у осетљивом тренутку. Сви су још у шоку због трагичних догађаја, а промоција ваше књиге је померена за један дан, јер се временски поклапала са протестом против насиља. С каквим осећањима сте овај пут стигли у наш град?

У Београду, као и у Загребу, све што се догађа тиче ме се и погађа ме као да се догађа код моје куће. Мислила сам да ћемо промоцију књиге одгодити, али мој је уредник Иван Бевц рекао да се баш сад не смемо повући сви ми који не мислимо да је свет овакав какав јесте једини могућ и да нам из њега нема излаза. Један од начина да га поправљамо јесте и разговор с другима, сусрети, односно књижевност која нам, кад је добра, показује како да размишљамо о алтернативним стварностима, како да се уживљавамо у туђе судбине, како да упознајемо живот у његовој слојевитости и како да га оплемењујемо. Иако их називамо друкчијим именима, наш је језик заједнички, наши су народи братски, наше су патње сличне, исти смо људи. Потребни смо једни другима, поготово у кризама.