Ljubavnica gospodina Genšena

Probudio me je snažan tresak, lomljavina stakla i udarci. Ispao sam iz kreveta kao da me je katapult izbacio. Pogledao sam kroz prozor, bolje reci kroz zid jer mi je sa te strane ceo zid staklen i video ogroman prazan beli prostor. Drveće koje je dostizalo i prestizalo moj šesti sprat bilo je oboreno, iščupano iz korena.

Ono najlepše drvo čije su grane milovale sto na mojoj terasi kao raketa uletelo je u izlog radnje s druge strane ulice. Taj udarac me je i probudio, inače spavam kao zaklan i kad je olujno nevreme. To mi je jedino nasledstvo od pokojnog oca.

Prisetio sam se gde se nalazim. U centru Roterdama, a za pola sata mi je počinjala smena u bolnici „Sant Francisko''. Pomislio sam šta je sa tim bolesnim ljudima? Šta je sa mojim kolegama koji čekaju smenu? Uključio sam radio, a na njemu govore da zatvorimo prozore i ne izlazimo iz kuće zbog uragana od 225 kilometra na sat.

Lomio je sve živo, prevrtao tramvaje. Proradio mi je brdski instinkt i srpski inat, ipak idem na posao. Nisam imao auto ali sam pošao biciklom.

Išao sam od ćoška do ćoška solitera posmatrajući ulicu i papiriće na njoj. Kad se papirići umire onda sam prelazio na biciklističku stazu i vozio brzo do sledećeg podizanja papirića i grančica na ulici. Tako, mic po mic, stigoh na vreme na posao. Čak sam imao vremena da ne idem putem koji ide hitna pomoć, već okolo, turističkom trasom.

Drveće je bilo polomljeno, put je blokiran, mogao se preći samo pešice i sa biciklom na ramenu. Nikada mi se tako nisu obradovale kolege na poslu. Njih dvojica su želeli što pre da odu kući kod familije.

Tog dana cela Holandija je stala. I danas se ponosim time što sam bio jedan od retkih koji je taj dan došao na posao. Seo sam u kancelariju, uzeo kafu i pročitao instrukcije za taj dan.

Bila je samo jedna instrukcija od glavnog hirurga koji radi operacije na srcu. Srčani pacijenti bili na osmom spratu prikopčani na aparate.

Mi iz obezbeđenja smo imali pravo da zavirimo u svako ćoše  bolnice koja se prostirala na četrnaest spratova, sa tri hiljade doktorskih ordinacija i 22 apoteke, ali osmi sprat smo morali zaobilaziti kao kiša oko Kragujevca. Ti pacijenti morali su da imaju apsolutni mir. Čak i bat koraka mogao bi da ih ubije.

Tog dana bio je dan za posete baš tim pacijentima. Zbog nevremena sve posete su otkazane,  samo je kod gospodina Genšena došla njegova ljubavnica sa detetom.

U instrukcijama koje su mi ostavljene pisalo je: „Jugos, mi smo sve probali i ništa ne pomaže. Gospodin Genšen ima snažne napade srčanog udara baš onda kad mu dođe ova žena u posetu. Vi ste poslednja šansa da to nekako rešite na vaš način.”

Doktor je pratio posete preko monitora u svojoj ordinaciji. Duboko sam razmislio šta da radim. Požurio sam na osmi sprat i ušao kod pacijenta koji je bio prikačen na više aparata. Izgledao je bledo i nemoćno kao da ima sto pedeset godina.

Pored njega je stajala lepa crnka osrednjih godina. Za ruku je držala uplašeno žensko dete koje me posmatralo sa pogledom kao da traži pomoć. Verovatno zbog toga što sam imao plavu uniformu i što sam visok dva metra.

Onda se gospođa okrenula prema meni, pogledom zmije otrovnice, a ja sam se namerno izbečio u nju. Šta sam drugo mogao.

Ona je vladala ovim pacijentom. Saznao sam da je on neki milijarder i da ona je uticala na njega da zabrani posete njegovoj familiji i jedinoj sestri koju je imao. Totalno je kontrolisala njegov život i milione.   Tako nešto bilo je nemoguće objasniti teško bolesnom čoveku. Ostalo mi je jedino da se i dalje bečim na gospođu.

Posle pola sata me je gospodin pozvao prstom da priđem krevetu. Upitao me: „Ko je vas poslao ovde?”

Brzo sam smislio spasonosni odgovor: „Niko, sam sam se pozvao”.

Posle toga ona se okrenula ka meni pogledavši me ubitačnim pogledom.

Trgnula je iz sve snage svoje dete i panično napustila prostoriju. Tim činom moja misije bila je završena.

Sutradan kada sam ponovo došao na posao, na moje veliko iznenađenje, svi su mi čestitali (a ja sam mislio da sam baš zabrljao).

Problem je bio rešen. Gospodin Genšen nema više tih problema sa srcem, a cela familija, uključujući i sestru može da mu dođe u posetu. Ljubavnici je zabranio pristup dva kilometra oko bolnice i oko kuće.

Tornado, Holandija

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika