Љубавница господина Геншена

Пробудио ме је снажан тресак, ломљавина стакла и ударци. Испао сам из кревета као да ме је катапулт избацио. Погледао сам кроз прозор, боље реци кроз зид јер ми је са те стране цео зид стаклен и видео огроман празан бели простор. Дрвеће које је достизало и престизало мој шести спрат било је оборено, ишчупано из корена.

Оно најлепше дрво чије су гране миловале сто на мојој тераси као ракета улетело је у излог радње с друге стране улице. Тај ударац ме је и пробудио, иначе спавам као заклан и кад је олујно невреме. То ми је једино наследство од покојног оца.

Присетио сам се где се налазим. У центру Ротердама, а за пола сата ми је почињала смена у болници „Сант Франциско''. Помислио сам шта је са тим болесним људима? Шта је са мојим колегама који чекају смену? Укључио сам радио, а на њему говоре да затворимо прозоре и не излазимо из куће због урагана од 225 километра на сат.

Ломио је све живо, превртао трамваје. Прорадио ми је брдски инстинкт и српски инат, ипак идем на посао. Нисам имао ауто али сам пошао бициклом.

Ишао сам од ћошка до ћошка солитера посматрајући улицу и папириће на њој. Кад се папирићи умире онда сам прелазио на бициклистичку стазу и возио брзо до следећег подизања папирића и гранчица на улици. Тако, миц по миц, стигох на време на посао. Чак сам имао времена да не идем путем који иде хитна помоћ, већ около, туристичком трасом.

Дрвеће је било поломљено, пут је блокиран, могао се прећи само пешице и са бициклом на рамену. Никада ми се тако нису обрадовале колеге на послу. Њих двојица су желели што пре да оду кући код фамилије.

Тог дана цела Холандија је стала. И данас се поносим тиме што сам био један од ретких који је тај дан дошао на посао. Сео сам у канцеларију, узео кафу и прочитао инструкције за тај дан.

Била је само једна инструкција од главног хирурга који ради операције на срцу. Срчани пацијенти били на осмом спрату прикопчани на апарате.

Ми из обезбеђења смо имали право да завиримо у свако ћоше  болнице која се простирала на четрнаест спратова, са три хиљаде докторских ординација и 22 апотеке, али осми спрат смо морали заобилазити као киша око Крагујевца. Ти пацијенти морали су да имају апсолутни мир. Чак и бат корака могао би да их убије.

Тог дана био је дан за посете баш тим пацијентима. Због невремена све посете су отказане,  само је код господина Геншена дошла његова љубавница са дететом.

У инструкцијама које су ми остављене писало је: „Југос, ми смо све пробали и ништа не помаже. Господин Геншен има снажне нападе срчаног удара баш онда кад му дође ова жена у посету. Ви сте последња шанса да то некако решите на ваш начин.”

Доктор је пратио посете преко монитора у својој ординацији. Дубоко сам размислио шта да радим. Пожурио сам на осми спрат и ушао код пацијента који је био прикачен на више апарата. Изгледао је бледо и немоћно као да има сто педесет година.

Поред њега је стајала лепа црнка осредњих година. За руку је држала уплашено женско дете које ме посматрало са погледом као да тражи помоћ. Вероватно због тога што сам имао плаву униформу и што сам висок два метра.

Онда се госпођа окренула према мени, погледом змије отровнице, а ја сам се намерно избечио у њу. Шта сам друго могао.

Она је владала овим пацијентом. Сазнао сам да је он неки милијардер и да она је утицала на њега да забрани посете његовој фамилији и јединој сестри коју је имао. Тотално је контролисала његов живот и милионе.   Тако нешто било је немогуће објаснити тешко болесном човеку. Остало ми је једино да се и даље бечим на госпођу.

После пола сата ме је господин позвао прстом да приђем кревету. Упитао ме: „Ко је вас послао овде?”

Брзо сам смислио спасоносни одговор: „Нико, сам сам се позвао”.

После тога она се окренула ка мени погледавши ме убитачним погледом.

Тргнула је из све снаге своје дете и панично напустила просторију. Тим чином моја мисије била је завршена.

Сутрадан када сам поново дошао на посао, на моје велико изненађење, сви су ми честитали (а ја сам мислио да сам баш забрљао).

Проблем је био решен. Господин Геншен нема више тих проблема са срцем, а цела фамилија, укључујући и сестру може да му дође у посету. Љубавници је забранио приступ два километра око болнице и око куће.

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика