Ispovedni prostor za izgnanike iz domova

Jedan kombi sa poljskim registracijama krstari putevima Ukrajine, najvećim delom po široj oblasti poljsko-ukrajinske granice. U kombiju su ljudi, mahom žene i deca, evakuisani tokom rusko-ukrajinskih sukoba i to vozilo postaje neka vrsta krhkog i prolaznog utočišta, zona poverenja i raznoraznih ispovesti prognanih iz svojih domova. Oni imaju samo jedan cilj – da pobegnu od rata.

Ovo je samo kratki siže poljskog dugometražnog dokumentarnog filma „U retrovizoru” mladog reditelja, scenariste, producenta i tonskog snimatelja Maćeka Hamele, gotovo jedinog filmskog dela na 76. Kanskom festivalu ( za razliku od prošle godine), koji je za temu imao Ukrajinu i dešavanja u njoj. Prikazan u paralelnom programu ACID, Hamelin dokumentarac samo po konceptu – odvijanja radnje u skučenom prostoru vozila, sa autorskim pogledom iz retrovizora na protagoniste – na trenutke podseća na dugometražno-dokumentarno-igrano-etnografsko-antropološko-konceptualni film „Koreni” srpske scenaristkinje i rediteljke Tee Lukač. Za razliku od Lukačeve, koja je okrenuta umetničkoj i estetskoj formi, Hamela tvori čisti dokumentarac na ivici ratne reportaže kao televizijskog dokumenta. Ono što je impresivno jeste njegov lični angažman. On lično dobrovoljno prevozi Ukrajince iz jednog dela zemlje u drugi, i preko granice u Poljsku, pridružujući se zapravo volonterskim organizacijama koje su pružale spas za ogromnu selidbu stanovništva izazvanu ratnim sukobom. Uz sebe kao suvozača ima svog snimatelja, a omanji prostor kombija postaje postepeno ispovedni prostor za pojedince, za njihove sudbine i priče.

Prostor ostaje isti, lica se stalno menjaju. Gotovo je istovetan i osećaj bola, ali i olakšanja kod svakog od ovih privremenih putnika-nevoljnika. Mala deca kao svedoci užasa koji ne mogu da razumeju, starci koji su svesni težine ovakve vrste egzodusa. Ovakvih smo se stvari mi sa prostora bivše Jugoslavije nagledali i proživeli ih i danas ih živimo, i u tom smislu Hamelin film dodatno dira. Autor se uglavnom drži van priče, ne meša se i ne interveniše u putničke razgovore i ispovesti. On samo vozi i dopušta im da postanu fokus suptilno sprovedenog a efektnog filma.

Maćek Hamela za „Politiku” kaže: „Bio sam ćutljivi vozač, kupio sam putnike usput ma gde da su bili nasukani. Oni nisu imali drugog izbora do da imaju poverenja u mene da ću ih odbaciti gde treba. Naravno, sa svakom osobom sam pre toga razgovarao telefonom. Uočili su odmah da sam stranac koji i ruski i ukrajinski priča s akcentom. Ono što mi je zaista pomoglo jeste što su ti ljudi brzo shvatili da postoji puno propagande kroz informacije koje su svakodnevno dobijali o tome da sve susedne zemlje žele podelu Ukrajine i da neće biti dobrodošli kao izbeglice. Uverili su se da to nije tako i to je bilo dobro i važno da bi se izgradilo poverenje između njih i mene i da uskaču u taj kombi znajući da će ih odvesti na sigurno.”

Na pitanje da li je u samom startu znao da će zapravo svi oni postati protagonisti njegovog dokumentarnog filma, Maćek Hamela je odgovorio: „Ni ja nisam znao da ću snimati film. Krenuo sam samo da kao volonter evakuišem ljude u pograničnim područjima. Nakon tri nedelje vožnje dobio sam ponudu od Si-En-Ena da kao novinar postanem deo njihovog istražnog tima za zločine protiv čovečnosti, ali sam pomislio da nije vreme za zarađivanje na ratu i odlučio sam da instaliram kameru i snimam svoje putnike. Tako je nastao ovaj film.”

Odluka da se drži jedne kamere sa širokim uglom snimanja pokazala se i ispravnom i delotvornom. Izbegnuta je klaustrofobičnost unutrašnjeg prostora vozila, a i „uhvaćeni” su detalji svih razaranja pored puta. Hamela kaže: „Prevezli smo oko 400 različitih ljudi i imao sam sate i sate snimljenog materijala i mnogo dirljivih priča je izostavljeno tokom montaže, ali osećao sam da sve ovo treba da bude samo film i to ne takav da bi predstavljao moje lične umetničke ambicije, već da bi bio gledan i dostupan što većem broju ljudi.” Kao svedočanstvo užasa rata. I kao dokumentarac koji zbog svoje pažljivo izoštrene montaže i pojednostavljene, ali efikasne strukture daje jedinstven uvid u životne priče onih čija je sudbina gotovo pa nevažna u široj geopolitičkoj borbi. Na odjavnoj špici filma piše da je od početka rusko-ukrajinskog sukoba oko 15 miliona ljudi napustilo svoje domove...