Исповедни простор за изгнанике из домова

Један комби са пољским регистрацијама крстари путевима Украјине, највећим делом по широј области пољско-украјинске границе. У комбију су људи, махом жене и деца, евакуисани током руско-украјинских сукоба и то возило постаје нека врста крхког и пролазног уточишта, зона поверења и разноразних исповести прогнаних из својих домова. Они имају само један циљ – да побегну од рата.

Ово је само кратки сиже пољског дугометражног документарног филма „У ретровизору” младог редитеља, сценаристе, продуцента и тонског сниматеља Маћека Хамеле, готово јединог филмског дела на 76. Канском фестивалу ( за разлику од прошле године), који је за тему имао Украјину и дешавања у њој. Приказан у паралелном програму АЦИД, Хамелин документарац само по концепту – одвијања радње у скученом простору возила, са ауторским погледом из ретровизора на протагонисте – на тренутке подсећа на дугометражно-документарно-играно-етнографско-антрополошко-концептуални филм „Корени” српске сценаристкиње и редитељке Тее Лукач. За разлику од Лукачеве, која је окренута уметничкој и естетској форми, Хамела твори чисти документарац на ивици ратне репортаже као телевизијског документа. Оно што је импресивно јесте његов лични ангажман. Он лично добровољно превози Украјинце из једног дела земље у други, и преко границе у Пољску, придружујући се заправо волонтерским организацијама које су пружале спас за огромну селидбу становништва изазвану ратним сукобом. Уз себе као сувозача има свог сниматеља, а омањи простор комбија постаје постепено исповедни простор за појединце, за њихове судбине и приче.

Простор остаје исти, лица се стално мењају. Готово је истоветан и осећај бола, али и олакшања код сваког од ових привремених путника-невољника. Мала деца као сведоци ужаса који не могу да разумеју, старци који су свесни тежине овакве врсте егзодуса. Оваквих смо се ствари ми са простора бивше Југославије нагледали и проживели их и данас их живимо, и у том смислу Хамелин филм додатно дира. Аутор се углавном држи ван приче, не меша се и не интервенише у путничке разговоре и исповести. Он само вози и допушта им да постану фокус суптилно спроведеног а ефектног филма.

Маћек Хамела за „Политику” каже: „Био сам ћутљиви возач, купио сам путнике успут ма где да су били насукани. Они нису имали другог избора до да имају поверења у мене да ћу их одбацити где треба. Наравно, са сваком особом сам пре тога разговарао телефоном. Уочили су одмах да сам странац који и руски и украјински прича с акцентом. Оно што ми је заиста помогло јесте што су ти људи брзо схватили да постоји пуно пропаганде кроз информације које су свакодневно добијали о томе да све суседне земље желе поделу Украјине и да неће бити добродошли као избеглице. Уверили су се да то није тако и то је било добро и важно да би се изградило поверење између њих и мене и да ускачу у тај комби знајући да ће их одвести на сигурно.”

На питање да ли је у самом старту знао да ће заправо сви они постати протагонисти његовог документарног филма, Маћек Хамела је одговорио: „Ни ја нисам знао да ћу снимати филм. Кренуо сам само да као волонтер евакуишем људе у пограничним подручјима. Након три недеље вожње добио сам понуду од Си-Ен-Ена да као новинар постанем део њиховог истражног тима за злочине против човечности, али сам помислио да није време за зарађивање на рату и одлучио сам да инсталирам камеру и снимам своје путнике. Тако је настао овај филм.”

Одлука да се држи једне камере са широким углом снимања показала се и исправном и делотворном. Избегнута је клаустрофобичност унутрашњег простора возила, а и „ухваћени” су детаљи свих разарања поред пута. Хамела каже: „Превезли смо око 400 различитих људи и имао сам сате и сате снимљеног материјала и много дирљивих прича је изостављено током монтаже, али осећао сам да све ово треба да буде само филм и то не такав да би представљао моје личне уметничке амбиције, већ да би био гледан и доступан што већем броју људи.” Као сведочанство ужаса рата. И као документарац који због своје пажљиво изоштрене монтаже и поједностављене, али ефикасне структуре даје јединствен увид у животне приче оних чија је судбина готово па неважна у широј геополитичкој борби. На одјавној шпици филма пише да је од почетка руско-украјинског сукоба око 15 милиона људи напустило своје домове...