Pogrešna slika o Tajvanu

Teško je pronaći alternativni izvor informacija o Tajvanu. Većina vesti dolazi iz zapadnih, pre svega američkih medija. Po pravilu Tajvan se predstavlja kao progresivna demokratija gde vlada sloboda govora, mesto koje samo što nije okupirano od strane Kine, gde je okej biti gej, gde postoji sloboda medija.

E, pa nije baš tako kako nam se servira. Kad razgovarate sa ljudima koji su ovde rođeni i žive čitav život na Tajvanu, a naročito starijim ljudima, shvatićete da postoje slučajevi podmićivanja građana da glasaju za određenu političku opciju.

Da sloboda govora dolazi sa određenim posledicama, da se u zatvorima praktikuje smrtna kazna, da abortus može da se uradi, ali samo ako muž odobri, da se gotovo polovina građana ne protivi bliskoj saradnji sa Kinom i da bi pre izabrali Kinu nego SAD. Mnogi roditelji ne podržavaju gej brakove koji su legalni, a većina medija je kontrolisana od strane vladajuće partije.

Nije u pitanju autokratija ili diktatura, međutim nije ni bastion demokratije kako se često naziva.

Razmažene princeze i sponzoruše

Tajvan važi za progresivnu zemlju po pitanju položaja žena i ženskih prava, ali ipak, ovo je i dalje jedno tradicionalno konfučijansko društvo gde tradicionalne hijerarhije preživljavaju i u izvitoperenom obliku.

Devojčice se od malena tretiraju kao princeze koje ne moraju da mrdnu malim prstom. Gotovo sve dobijaju na tanjiru od svojih roditelja, a kasnije od muža.

U velikom broju slučajeva one tako odrastaju kao razmažene sponzorušice potpuno orijentisane ka sebi. Paradoksalno, imaju veliku želju da se odupru tradicionalnom očekivanju da budu majke zarobljene u kući podređene moćnom vlastelinu – svekrvi.

Budući da sam odrasla kao tatin sin i morala da se izborim za mnoge stvari samostalno u društvu gde rod ne igra veliku ulogu. Ponekad se osećam kao divljakuša koja je pala s Marsa jer se ne ponašam niti izgledam onako kako se ovde to očekuje od devojaka, žena.

U Srbiji sam osoba sitne građe, ali ovde se često osećam krupnije, budući da devojke ovde imaju uža ramena, kraće noge i mali nos. Kada sedim ne spajam noge, već smestim jednu preko druge pod uglom od 90 stepeni kao matorac koji je završio posao na građevini.

 Niko ne pliva i ne nosi bikini

Još jednu stvar koju sam teško mogla da prihvatim jeste da niko od mene ne očekuje da umem lepo da pevam. Tajvanci obožavaju da idu sa društvom na karaoke i imala sam priliku nekoliko puta da im se pridružim.

Poenta nije u lepoti ili preciznosti glasa, već u opuštanju, zabavi i izbacivanju nagomilanih frustracija uz pivo ili ledeni čaj. Niko neće biti ismejan ukoliko ne peva lepo jer biti pevač ili muzičar nije karijera kojoj se stremi u ovom društvu.

Postoje prelepe plaže sa čistim okeanom i peskom. Ljudi dolaze predveče ulaze u vodu do kolena u bermudama ili šorcu.

Objašnjeno mi je da se kupaći nosi na bazenu ili akva parku i da se tamo pliva, ne rekreativno već ukoliko neko trenira plivanje. Devojke ili žene nose jednodelni kupaći u toj situaciji što je veoma konzervativno u odnosu na naš standard.

Razumno je ne ulaziti duboko u okean jer je to ipak dosta drugačije od Mediteranske obale na koju smo navikli - postoji realna opasnost od ajkula.

Omladina je razmažena i sebična

Kao diplomirani sociolog razočarana sam ovdašnjom omladinom, posebno u odnosu prema starijima. Omladina je razmažena, sebična, samoživa i živi u nekom svom mehuru. Mladi retko kada prepuštaju mesto starijim ljudima u javnom prevozu, uglavnom pilje u ekrane mobilnih telefona čak i dok hodaju, a grupno umeju da okupiraju pešačku stazu kao da su jedini na njoj.

To me opet podseća na to koliko brzo mi na Balkanu moramo odrasti i skinuti roze naočare, dok ovde izgleda taj period zaštićenosti traje duže. S druge strane, moguće je da omladina ima svoje razloge za gnev prema starijim generacijama i da postoji izvesni generacijski jaz u ovom kulturnom kontekstu. Ja uživam u interakciji sa starijim ljudima ovde jer su komunikativniji, neposredniji i pristojniji od mladih ljudi.

Nismo mi loši kao što mislimo

Posle dužeg boravka u inostranstvu počinjem da shvatamo koliko mi sami sebe kinjimo i gajimo lošu sliku o nama kao društvu. Nijedno društvo nije idealno, ali nismo uopšte toliko grdni.

Solidarni smo, pristojni, druželjubivi, gostoprimljivi, pametni, informisani, otvorenog uma da saslušamo obe strane, imamo svoje kritičko mišljenje o svemu, vredni smo i ne damo na sebe. Imamo i odličnu hranu i znamo da pravimo vrhunsku kafu.

Na našu veliku žalost, dosta naših kvalitetnih ljudi odlazi u inostranstvo gde se opet osećaju da ne pripadaju, ali tamo im nije ugroženo osnovno ljudsko dostojanstvo.

S druge strane u balkanskim zemljama upravljaju nekompetentni, prepotentni i bahati ljudi. Ovo nije refleksija o Srbiji, ovo je refleksija o Balkanu jer tek u tuđini shvatimo koliko smo mi Balkanci slični.

Tijana Pajić

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika