Погрешна слика о Тајвану

Тешко је пронаћи алтернативни извор информација о Тајвану. Већина вести долази из западних, пре свега америчких медија. По правилу Тајван се представља као прогресивна демократија где влада слобода говора, место које само што није окупирано од стране Кине, где је океј бити геј, где постоји слобода медија.

Е, па није баш тако како нам се сервира. Кад разговарате са људима који су овде рођени и живе читав живот на Тајвану, а нарочито старијим људима, схватићете да постоје случајеви подмићивања грађана да гласају за одређену политичку опцију.

Да слобода говора долази са одређеним последицама, да се у затворима практикује смртна казна, да абортус може да се уради, али само ако муж одобри, да се готово половина грађана не противи блиској сарадњи са Кином и да би пре изабрали Кину него САД. Многи родитељи не подржавају геј бракове који су легални, а већина медија је контролисана од стране владајуће партије.

Није у питању аутократија или диктатура, међутим није ни бастион демократије како се често назива.

Размажене принцезе и спонзоруше

Тајван важи за прогресивну земљу по питању положаја жена и женских права, али ипак, ово је и даље једно традиционално конфучијанско друштво где традиционалне хијерархије преживљавају и у извитопереном облику.

Девојчице се од малена третирају као принцезе које не морају да мрдну малим прстом. Готово све добијају на тањиру од својих родитеља, а касније од мужа.

У великом броју случајева оне тако одрастају као размажене спонзорушице потпуно оријентисане ка себи. Парадоксално, имају велику жељу да се одупру традиционалном очекивању да буду мајке заробљене у кући подређене моћном властелину – свекрви.

Будући да сам одрасла као татин син и морала да се изборим за многе ствари самостално у друштву где род не игра велику улогу. Понекад се осећам као дивљакуша која је пала с Марса јер се не понашам нити изгледам онако како се овде то очекује од девојака, жена.

У Србији сам особа ситне грађе, али овде се често осећам крупније, будући да девојке овде имају ужа рамена, краће ноге и мали нос. Када седим не спајам ноге, већ сместим једну преко друге под углом од 90 степени као маторац који је завршио посао на грађевини.

 Нико не плива и не носи бикини

Још једну ствар коју сам тешко могла да прихватим јесте да нико од мене не очекује да умем лепо да певам. Тајванци обожавају да иду са друштвом на караоке и имала сам прилику неколико пута да им се придружим.

Поента није у лепоти или прецизности гласа, већ у опуштању, забави и избацивању нагомиланих фрустрација уз пиво или ледени чај. Нико неће бити исмејан уколико не пева лепо јер бити певач или музичар није каријера којој се стреми у овом друштву.

Постоје прелепе плаже са чистим океаном и песком. Људи долазе предвече улазе у воду до колена у бермудама или шорцу.

Објашњено ми је да се купаћи носи на базену или аква парку и да се тамо плива, не рекреативно већ уколико неко тренира пливање. Девојке или жене носе једноделни купаћи у тој ситуацији што је веома конзервативно у односу на наш стандард.

Разумно је не улазити дубоко у океан јер је то ипак доста другачије од Медитеранске обале на коју смо навикли - постоји реална опасност од ајкула.

Омладина је размажена и себична

Као дипломирани социолог разочарана сам овдашњом омладином, посебно у односу према старијима. Омладина је размажена, себична, саможива и живи у неком свом мехуру. Млади ретко када препуштају место старијим људима у јавном превозу, углавном пиље у екране мобилних телефона чак и док ходају, а групно умеју да окупирају пешачку стазу као да су једини на њој.

То ме опет подсећа на то колико брзо ми на Балкану морамо одрасти и скинути розе наочаре, док овде изгледа тај период заштићености траје дуже. С друге стране, могуће је да омладина има своје разлоге за гнев према старијим генерацијама и да постоји извесни генерацијски јаз у овом културном контексту. Ја уживам у интеракцији са старијим људима овде јер су комуникативнији, непосреднији и пристојнији од младих људи.

Нисмо ми лоши као што мислимо

После дужег боравка у иностранству почињем да схватамо колико ми сами себе кињимо и гајимо лошу слику о нама као друштву. Ниједно друштво није идеално, али нисмо уопште толико грдни.

Солидарни смо, пристојни, дружељубиви, гостопримљиви, паметни, информисани, отвореног ума да саслушамо обе стране, имамо своје критичко мишљење о свему, вредни смо и не дамо на себе. Имамо и одличну храну и знамо да правимо врхунску кафу.

На нашу велику жалост, доста наших квалитетних људи одлази у иностранство где се опет осећају да не припадају, али тамо им није угрожено основно људско достојанство.

С друге стране у балканским земљама управљају некомпетентни, препотентни и бахати људи. Ово није рефлексија о Србији, ово је рефлексија о Балкану јер тек у туђини схватимо колико смо ми Балканци слични.

Тијана Пајић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика