Lik koji progovara sa fotografije

Novi roman filmskog i televizijskog reditelja i dokumentariste Borisa Miljkovića „Duboka nostalgija”, u izdanju Geopoetike, govori o prošlosti, ali i budućnosti slike, kao o fenomenu duboke proživljenosti umetničke stvarnosti. Danas je fotografija najvećim delom oličenje i svedočanstvo života amatera, nekada je bila umetničko blago profesionalaca.

Miljković progovara upravo kao čovek koji se bavi slikom i živi u slikama, ne osporavajući novom dobu slikovnu masovnost: „Pre nekoliko dana, posredstvom platforme ’Instagram’, objavljen je podatak da se u sledećoj godini očekuje objava trilion i po fotografija, koje će cirkulisati po različitim medijima koji objavljuju fotografije. Pa ako ’Instagram’ kaže trilion i po, ko smo mi da sumnjamo? Jedini pravi problem je što, zapravo, ne znamo baš koliko je to – trilion fotografija...”, ideja je koja uvodi čitaoca u roman, sugerišući da će nastavak biti u duhu genijalnih pronalazaka aj-tijevaca, koji su najavili da će „fotografski snimljen portret, zaboravljen u vremenu, u prašnjavim albumima, u crno-belim ramovima, koji ukrašavaju nečije intimne prostore, dakle, bilo čija fotografija, snimljena bilo kada” moći da oživi i da se taj animacijski proces pomeranja nečijeg fotografijom uhvaćenog lika u vremenu naziva upravo „duboka nostalgija”.

Nešto slično uradili su Žarko Radaković i David Albahari u „Knjizi o fotografiji” (izdanje Lagune), listajući zajednički album slika, a u stvari govoreći o sebi od pre, o svom prijateljstvu i jednoj privatnoj istoriji, gde se to lično ukršta sa opštim i gde se uspostavlja neprekinuti vremenski tok. Tu se postavlja i pitanje o tajni zarobljenog trenutka:

„... Najedanput vidim fotografov nagoveštaj lažiranja. Slutim prikrivanje istine. Jer ništa se na slici ne vidi od onoga što smo David i ja prethodno činili. Nema tragova naših pređašnjih dogovaranja`. (O čemu?) Nijednog pokazatelja krivice, ili sve naše radosti, ili sveg užasa, sveg lepog, ili svega što se desilo u našim – sviju nas životima”, deo je koji je ispisao Radaković, a povodom slike iz njegove i Albaharijeve mladosti.

Jedan televizijski serijal dokumentarnih filmova izdvajao je samo nekoliko ključnih fotografija filmskih i muzičkih zvezda, od Liz Tejlor i Džejmsa Dina do Lenona, i onda bi savremenici komentarisali te najvažnije periode njihovih ličnih i umetničkih života u kojima su slike nastajale.

Međutim, Miljković ide dalje u odnosu na ovakve pristupe fotografiji i on to radi iznutra, kao gost i živi svedok iz jedne otkačene kamere opskure 21. veka.

Njegov pripovedač se suočava sa pokretima nekada zamrznute slike, a sada žive, sa mimikom, osmehom grimasom, prepoznate osobe, ili sebe od pre. On oseća i izvesnu jezu od pokrenute slike. Ali, to je i slatko-gorka senzacija buđenja uspomene, koja u ovoj pripovesti poprima karakter igre, eseja o istorijatu i značaju slika u našem svetu ( o fotografiji su pisali i budale i geniji, kako kaže, Leni Rifenštal, Suzan Sontag; fotografi i slavni amateri), a sam pripovedač naći će se kao gost na više tuđih slika, koje će zatim oživeti u priči.

Mnogi nisu znali da će ovaj lik biti tako nestašan, kada su ga objektivom hvatali kao slučajnog prolaznika, negde u Londonu, Parizu, Veneciji ili Tokiju. On je upao i u selfi dve ljubavnice koje su se slikale, priljubljenih obraza, u kino-sali Berlinala, a ima paralelna saznanja i sa drugih selfija. Sve ih ukršta u jednoj skladnoj simfoniji slika. Samo ovakav „nepristojni” i smeli pripovedač može da poveže rumunskog doktora nauka iz socijalističkog perioda, sa još dve savremene priče, da se kreće kroz tuđe biografije kao špijun, ali i zarobljenik. Kao, kako i sam kaže, Šeherezada, koja iz noći u noć produžava svoj život, listajući albume sa slikama, iz Kaira ili Beograda, sećajući se u „Epilogu” i devedesetih godina 20. veka, kada je ovde kod nas pravljeno veliko spremanje za ružan rat.