Лик који проговара са фотографије

Нови роман филмског и телевизијског редитеља и документаристе Бориса Миљковића „Дубока носталгија”, у издању Геопоетике, говори о прошлости, али и будућности слике, као о феномену дубоке проживљености уметничке стварности. Данас је фотографија највећим делом оличење и сведочанство живота аматера, некада је била уметничко благо професионалаца.

Миљковић проговара управо као човек који се бави сликом и живи у сликама, не оспоравајући новом добу сликовну масовност: „Пре неколико дана, посредством платформе ’Инстаграм’, објављен је податак да се у следећој години очекује објава трилион и по фотографија, које ће циркулисати по различитим медијима који објављују фотографије. Па ако ’Инстаграм’ каже трилион и по, ко смо ми да сумњамо? Једини прави проблем је што, заправо, не знамо баш колико је то – трилион фотографија...”, идеја је која уводи читаоца у роман, сугеришући да ће наставак бити у духу генијалних проналазака ај-тијеваца, који су најавили да ће „фотографски снимљен портрет, заборављен у времену, у прашњавим албумима, у црно-белим рамовима, који украшавају нечије интимне просторе, дакле, било чија фотографија, снимљена било када” моћи да оживи и да се тај анимацијски процес померања нечијег фотографијом ухваћеног лика у времену назива управо „дубока носталгија”.

Нешто слично урадили су Жарко Радаковић и Давид Албахари у „Књизи о фотографији” (издање Лагуне), листајући заједнички албум слика, а у ствари говорећи о себи од пре, о свом пријатељству и једној приватној историји, где се то лично укршта са општим и где се успоставља непрекинути временски ток. Ту се поставља и питање о тајни заробљеног тренутка:

„... Наједанпут видим фотографов наговештај лажирања. Слутим прикривање истине. Јер ништа се на слици не види од онога што смо Давид и ја претходно чинили. Нема трагова наших пређашњих договарања`. (О чему?) Ниједног показатеља кривице, или све наше радости, или свег ужаса, свег лепог, или свега што се десило у нашим – свију нас животима”, део је који је исписао Радаковић, а поводом слике из његове и Албахаријеве младости.

Један телевизијски серијал документарних филмова издвајао је само неколико кључних фотографија филмских и музичких звезда, од Лиз Тејлор и Џејмса Дина до Ленона, и онда би савременици коментарисали те најважније периоде њихових личних и уметничких живота у којима су слике настајале.

Међутим, Миљковић иде даље у односу на овакве приступе фотографији и он то ради изнутра, као гост и живи сведок из једне откачене камере опскуре 21. века.

Његов приповедач се суочава са покретима некада замрзнуте слике, а сада живе, са мимиком, осмехом гримасом, препознате особе, или себе од пре. Он осећа и извесну језу од покренуте слике. Али, то је и слатко-горка сензација буђења успомене, која у овој приповести поприма карактер игре, есеја о историјату и значају слика у нашем свету ( о фотографији су писали и будале и генији, како каже, Лени Рифенштал, Сузан Сонтаг; фотографи и славни аматери), а сам приповедач наћи ће се као гост на више туђих слика, које ће затим оживети у причи.

Многи нису знали да ће овај лик бити тако несташан, када су га објективом хватали као случајног пролазника, негде у Лондону, Паризу, Венецији или Токију. Он је упао и у селфи две љубавнице које су се сликале, приљубљених образа, у кино-сали Берлинала, а има паралелна сазнања и са других селфија. Све их укршта у једној складној симфонији слика. Само овакав „непристојни” и смели приповедач може да повеже румунског доктора наука из социјалистичког периода, са још две савремене приче, да се креће кроз туђе биографије као шпијун, али и заробљеник. Као, како и сам каже, Шехерезада, која из ноћи у ноћ продужава свој живот, листајући албуме са сликама, из Каира или Београда, сећајући се у „Епилогу” и деведесетих година 20. века, када је овде код нас прављено велико спремање за ружан рат.