Ovde nema tatinih sinova

Neki od mojih drugara u vremenima „kod Tita” letovali su tamo gde je meni bilo zabranjeno. Mi smo ih zvali „njihovi sinovi”. Očevi su im bili u komitetima, vojsci, bavili se međunarodnom trgovinom.

Glavno oružje bila im je rečenica: „Znaš li ti ko je moj otac”?

Onda su došla vremena „Miloševića i Arkana”, pa su „njihovi sinovi” bili oni čiji su rođaci vozili crne džipove sa zatamnjenim staklima, koji su imali benzinske pumpe i slušali turbo folk.

Onda su došla vremena „đinđića”, pa došli i „njihovi sinovi”. Ali ovde mi već treba „kvisko”, jer se tu desio prekid i bio sam već u Melburnu. Pre tog odlaska pitao me direktor bivše gimnazije: „Zašto sada, kada si postao jedan od nas?”

Onda su došla današnja vremena, pa su sada „njihovi sinovi” ona „elita” čiji su očevi ponovo „članovi tamo gde treba” i koji su ubedili narod da je srećan a svet ružičast.” A narod radi za strance, bez pauze za klozet. Sociolozi kažu rani kapitalizam, a ja kažem ostaci onog starog neprirodnog sistema.

A kako je na „trulom Zapadu”, ovde u Australiji, obavezno me neko priupita.

E pa, ovde nema „njihovih sinova”.

Jeste, ima bogatih, prebogatih, ali tatinih sinova nema. Bogati ljudi sa kojima dolazim u kontakt, svi su normalni ljudi. Nikoga ne ponižavaju, ne ističu sebe i ne zabranjuju svojoj deci da se igraju sa decom siromašnih.

Sa mojim lekarom, advokatom, šefom, sa svima sam na ti. Sve ih zovem po imenu, bez onog gospodine. Ne ulagujem im se, niti imam potrebe da im nudim mito.

Uostalom, to je ovde uvreda (upućeniji kažu da to „radi samo kod velikih poslova”). Negde na početku sam se opekao i ponudio da platim ručak nekom službeniku u pošti. Reakcija je bila paklena, postideo sam se i više to nikad nisam ponovio.

U razloge zbog kojih sam napustio Srbiju „njihovi sinovi” zauzimaju visoko mesto, uz korupciju i „pokidano” sudstvo.

Džordž Petrović - Đole, Melburn

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika