Овде нема татиних синова

Неки од мојих другара у временима „код Тита” летовали су тамо где је мени било забрањено. Ми смо их звали „њихови синови”. Очеви су им били у комитетима, војсци, бавили се међународном трговином.

Главно оружје била им је реченица: „Знаш ли ти ко је мој отац”?

Онда су дошла времена „Милошевића и Аркана”, па су „њихови синови” били они чији су рођаци возили црне џипове са затамњеним стаклима, који су имали бензинске пумпе и слушали турбо фолк.

Онда су дошла времена „ђинђића”, па дошли и „њихови синови”. Али овде ми већ треба „квиско”, јер се ту десио прекид и био сам већ у Мелбурну. Пре тог одласка питао ме директор бивше гимназије: „Зашто сада, када си постао један од нас?”

Онда су дошла данашња времена, па су сада „њихови синови” она „елита” чији су очеви поново „чланови тамо где треба” и који су убедили народ да је срећан а свет ружичаст.” А народ ради за странце, без паузе за клозет. Социолози кажу рани капитализам, а ја кажем остаци оног старог неприродног система.

А како је на „трулом Западу”, овде у Аустралији, обавезно ме неко приупита.

Е па, овде нема „њихових синова”.

Јесте, има богатих, пребогатих, али татиних синова нема. Богати људи са којима долазим у контакт, сви су нормални људи. Никога не понижавају, не истичу себе и не забрањују својој деци да се играју са децом сиромашних.

Са мојим лекаром, адвокатом, шефом, са свима сам на ти. Све их зовем по имену, без оног господине. Не улагујем им се, нити имам потребе да им нудим мито.

Уосталом, то је овде увреда (упућенији кажу да то „ради само код великих послова”). Негде на почетку сам се опекао и понудио да платим ручак неком службенику у пошти. Реакција је била паклена, постидео сам се и више то никад нисам поновио.

У разлоге због којих сам напустио Србију „њихови синови” заузимају високо место, уз корупцију и „покидано” судство.

Џорџ Петровић - Ђоле, Мелбурн

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика