Borba za film kao deo kulturnog nasleđa

Aktuelni, 16. Internacionalni festival filmske režije ‒ LIFFE traje do 19. septembra u Leskovačkom kulturnom centru i Narodnom pozorištu u Leskovcu. Publika će imati priliku da pogleda najznačajnija filmska ostvarenja autora iz zemlje i sveta. Tačnije, 50 filmova u različitim kategorijama će se boriti za nekoliko nagrada pod ovogodišnjim sloganom ‒ „Akcija”. Pripremljen je i bogat prateći program u vidu promocija knjiga, radionica, tribina i koncerata koji donose pravi festivalski duh u ovaj grad. Najavljena je, pored ostalog, i tradicionalna Konferencija reditelja u Leskovačkom kulturnom centru, koja se održava svake godine. Tema o kojoj će velika imena filmske režije iz regiona govoriti jeste položaj i egzistencija reditelja. Upravo na ovu temu imali smo priliku da za „Politiku” razgovaramo sa rediteljem Darkom Bajićem, umetničkim direktorom festivala.

‒ Ovaj internacionalni festival izgradio je svoj status na kulturnom prostoru Jugoslavije. Ali mi želimo da krene napred i da svoju misiju uputi ka Evropi i svetu. Da ne bude da samo povećavamo broj filmova da bi zadovoljili uslove raznih fondova, već da kvalitet rediteljskog posla bude u fokusu skupa priznatih filmskih umetnika sa ovog prostora ‒ navodi Bajić.

Kaže da se čini da je u poslednje vreme funkcija reditelja obezvređena tako što se izjednačava sa izvođačima, ne poštuje se njegov status kao autora i vrši se indirektna cenzura na taj način što se sve manje sredstava daje za proizvodnju igranih filmova i na taj način onemogućuje kontinuitet rada kako mladih tako i priznatih reditelja.

‒ Za produkciju igranih filmova dobijete četvrtinu ili petinu ukupnih sredstava i izuzetno je teško da usput stvorite još dovoljno sredstava da možete da isproducirate čitav film. To je osnovni problem. S druge strane, cveta hiperprodukcija TV programa, koja je jako dobra za one koji se bave televizijom, ali je velika količina novca koja se daje za nju na neki način ugrozila filmsku produkciju. Kao da je važnija zabava, hleba i igara, a da su kultura i umetnost na drugom mestu. Kad se sistem vrednosti uruši, na njegovo mesto dolaze kič i šund. Nekada, u staroj Jugoslaviji, vi ste mogli da proizvodite takve programe, štampate takve knjige ili časopise, ali na njima je bila jasna oznaka i pisalo je „šund”. I vi ste plaćali porez na šund, a jedan deo tog poreza je odlazio na snimanje filmova. Dakle, može se naći način kako da se pojača finansiranje proizvodnje filmskih dela ‒ govori naš sagovornik i dodaje da hiperprodukcija serija povećava potrebu za većim brojem filmskih radnika, kao i većim brojem glumaca. Samim tim je potražnja za njima veća i cene skaču na tržištu. Indirektno to ugrožava izradu filmova zato što se finansijska sredstva za film svode na četvrtinu sredstava koja je prosečna u Srbiji, petinu ili šestinu u odnosu na čitavu bivšu Jugoslaviju.

Darka Bajića smo pitali da li se može u ovakvoj situaciji izraditi kvalitet:

‒ Pa sigurno da ne može. Film jeste skup, ali je umetnost, i ako reditelj uspe da stvori originalno autorsko delo, onda taj film postaje deo kulturne baštine jednog naroda. Po tom principu, ako je auto-put skup, ne treba da ga radite? Ako je auto-put važan za putovanje, film je važan za promociju Srbije u svetu, ali i za komunikaciju koju stvara to bogatstvo sadržaja onoga što svaki konzument kulture treba da dobije u ovoj zemlji ‒ objašnjava Bajić.

Internacionalni festival filmske režije u Leskovcu na neki način čuva jugoslovensko filmsko nasleđe.

‒ Izuzetno je važno da se stvori konkurencija i da se ta različitost ponovo na neki način iskoristi da bi se ostvario kvalitet. I taj kvalitet je bio prepoznat u Evropi, jer je Jugoslavija bila jedna od vodećih kinematografskih sila u svetu. S druge strane, kulturni prostor je bitan upravo zbog zajedničkog tržišta. To je kulturni prostor u kome se potencijalno stiču sredstva za nove filmove a osvaja se i širi auditorijum ‒ navodi Bajić i objašnjava:

‒ U vremenima dobra i zla ostali smo u dobrim koproducentskim i dobrim kolegijalnim odnosima. I u tom smislu je to jedna od najvažnijih tekovina koju smo uspeli da sačuvamo a koja se tiče naše profesije. Jer svako u svojim granicama (kada govorimo o nekim državnim granicama) naišao je na slične probleme. Smatramo da se ne mogu donositi zakoni vezani za našu profesiju bez našeg prisustva i mišljenja.

Priseća se Bajić borbe reditelja za status autora krajem prošlog veka i kaže da je u ovom trenutku taj status ugrožen, ne samo niskim procentom budžeta koji je namenjen kulturi, a koji je manji od jedan odsto u celom regionu, nego i kada su u pitanju njegova autorska prava ‒ od često jednostranih ugovora koji se potpisuje sa producentima, pa do ostvarivanja procenta koji dobiju zbog kvaliteta svojih filmova, njihove prodaje itd. Kako kaže, sve ono što je osamdesetih bilo u ugovorima odjednom je nestalo, a kruna svega jeste porez na umetničke honorare, koji iznosi između 30 i 40 odsto.

Pitali smo ga da li su mladi reditelji i studenti svesni tog statusa:

‒ Kad si mlad i dobiješ šansu da napraviš svoj film, onda ne razmišljaš ni o čemu drugom. Sad postoje i neke producentske kuće koje mame mlade ljude minimalnim producentskim sredstvima i oni pristaju na to jer nažalost nemaju druge opcije ‒ kaže Bajić.

Navodi da nije problem da mladi ljudi dobiju šansu. Kao jedan od profesora i boraca i sam je omogućio oko 20 debitanskih filmova u poslednjih 15 godina, ohrabrivao i pomagao svoje studente da naprave filmove.

‒ Jedna od generacija koju sam ja nazvao „tajfun generacija”, napravila je četiri filma u poslednjih godinu dana, a i dalje su apsolventi. Bitno je da u kinematografiju ulaze ta mlada krvna zrnca, a s druge strane, jako je bitno da se kroz sistem omogući njihov kontinuitet. Jer imate Nikolu Ležajića i Maju Miloš, sjajne reditelje, sada i predavače na FDU, koji posle velikih uspeha svojih prvih filmova sedam, osam godina čekaju da naprave sledeći film. I to ne smatram njihovim promašajem. To je promašaj našeg sistema. Kada imate talentovanog mladog čoveka, ne smete ga ispuštati ni po koju cenu ‒ napominje.

S druge strane, Bajić istovremeno zagovara da budu ispoštovani i reditelji poput onih o kojima je govorio kroz dokumentarni „Film davne budućnosti”.

‒ Đorđe Kadijević, Zdravko Šotra, Bora Drašković i Mića Radivojević zajedno imaju preko 250 godina iskustva. To su ljudi kojima ne treba ponuditi da izađu na konkurs, nego treba filmski centar da ode kod njih i da ih pita treba li im sredstava. Jer oni i njihova dela predstavljaju deo kulturne baštine ovog naroda ‒ objašnjava ovaj autor.