Prinosi duvana lošiji, kvalitet za „trojku”

Pločica - Iako je reč o toploljubivoj ratarskoj kulturi, koja zahteva mnogo sunca i visoke temperature, ali ne vrele i sušne dane, ova godina je za duvan bila teška, jer ga je suša pogodila dva puta, ocenjuju proizvođači iz kovinskog kraja. Padavina iznad proseka bilo je čitavog maja i juna, a onda su naglo usledile vrućine početkom jula i dve snažne oluje, pa će se šteta tek sabirati. U ataru sela Pločica duvanom se bave više od dve decenije, ove godine sejan je na oko 300 hektara, a  berba je pri kraju.

„Situacija je kod nas baš šarena, a za sve je krivo ovo čudno vreme. Prvo je bilo previše toplo kada smo duvan rasađivali i nije se dobro primio, pa je onda došla suša, što ga je proredilo i usporilo mu rast. Ko ima zalivni sistem, nešto će i ubrati, a ostalima je rod i manji i lošijeg kvaliteta. I nešto mojih zasada je oštećeno, ali je i bilo vremena da se biljke oporave, pa je ovo za mene relativno solidna godina”, kaže za „Politiku” Bojan Babić, koji je radio sedam hektara „virdžinije”, sorte koja se kao i ostale duvanske, sadi tamo gde druge ratarske kulture slabije uspevaju, ali dodaje, samo uz primenu pune agrotehnike i mnogo rada. Od oranja, pripreme zemljišta, đubrenja, proizvodnje rasada, do berbe, sušenja, sortiranja i pakovanja na kamione, čak 40 odsto troškova proizvodnje čine izdvajanja ta ljudski rad, a tu ratari imaju i problem više.

– Duvan jeste žilav na uslove, ali je i izuzetno zahtevan. Kada se ubere, sledi nizanje, pa sušenje i za sve to je potrebna dodatna radna snaga koju sve teže pronalazimo. Ovde u selu to hoće da rade samo sredovečni ljudi, a posao je velik i težak. Sada sam pri kraju kampanje i nadam se da ću do polovine oktobra uspeti da završim. Sa plasmanom je nešto bolja situacija, jer nam otkupljivači dolaze „na noge” i robu tovare sami, ja u otkupu konkretno radim sa jednom firmom iz Novog Sada, a olakšava nam što nas prate i fabrikanti kako savetima tako i obezbeđivanjem repromaterijala. Što se cene tiče, ona je ove godine, po mom mišljenju, „onako”. Daju nam oko četiri evra za kilogram prve klase, a ja ću da izvučem jednu „trojku”, jer nam je zemlja ovde u Pločici zrela za plodored – dodaje Babić.

Prema podacima  nekoliko fabrika kooperanata, cena prve klase „virdžinije” je za oko 30 odsto viša nego lane, a više novca nego prošle godine ratari će dobiti i za niže klase duvana, kako bi imali računicu da i takav beru, suše i predaju na otkup. Do sada je rod skinut sa oko polovine površina, ali se berba zahuktala, pa će berači biti na njivama i do prve polovine narednog meseca, kada počinje i ugovaranje za novu setvu. Struka napominje da bi ova ratarska kultura mogla biti i rasprostranjenija, pre svega zato što uvek ima sigurnog kupca. Početna ulaganja jesu velika, ali su krediti za opremu višegodišnji, što olakšava pokretanje i početak proizvodnje. Svaki proizvođač, uz praćenje saveta agronomske službe i blagovremenu i adekvatnu primenu svih agronomskih mera, može očekivati solidan i održiv prihod.

U Banatu se, pak, s godinama, ova industrijska biljka sve manje seje, jer traži mnogo ulaganja i rada. Poljoprivrednik Bojan Babić priča da je duvan popularan u Pločici, a da je stigao pre dvadesetak godina sa doseljenicima u južni Banat. U selu se trenutno njime bavi oko 25 ratara, jer je zemlja lošijeg kvaliteta, a duvan uspeva i tamo gde druge kulture neće.